Život posle Života
5 min čitanja
Bio je to prelep dan, poneki mirni oblaci su se polako kretali po inače čistom plavom nebu. Park je bio čudno napušten, osim nekoliko silueta u daljini koji su stajali pored ivice vode, pecali su na biserno plavom jezeru, živeći u nadi da će se neka ribica prevariti i gricnuti mamac.
Sedeo sam na klupi i hranio patkice kada sam je ugledao kako se sa šumovite staze kreće na čistinu pored jezera. Oduzela mi je dah. Njena duga, kestenjasto smeđa kosa je zalepršala na blagom povetarcu, prošarana crvenkasto-narandžastim pramenovima koje je stvorilo podnevno sunce.
Njeno ovalno lice bilo je mladalačko, blistavo, sa tamno smeđim očima koje su sijale unutrašnjim samopouzdanjem. Njene usne su formirale prirodan, lak osmeh koji je govorio o njenoj prijateljskoj, brižnoj prirodi. Haljina joj je bila lagana, prozračna, tanke naramenice koje jedva drže prednji deo prozirne bele odeće iznad zaobljenih grudi koje su tako primamljivo poskakivale pri svakom koraku. 
Elastika u struku privila je haljinu uz njene vitke bokove, naglašavajući nežnu zakrivljenost. Rub je lebdeo u vazduhu, završavajući tek na sredini butine. Odmah sam je prepoznao.
„Zdravo Jelena.“ – ustao sam i mahnuo joj.
„Zdravo Olivere. Dugo se nismo videli, zar ne?“ Njen glas je bio sladak, baš onako kako sam ga pamtio.
„Skoro deset godina.“ – rekao sam tužno.
„Toliko dugo? Ha. Mogu li da ti se pridružim?“
„Apsolutno. Ali… nemoj me pogrešno shvatiti kada ovo pitam – zašto si ovde?“
Jelena je sela pored mene. Srce mi je treperilo kada se njeno bedro okrznulo o moje. „Mislim da znaš Oli.“ Oči su joj svetlucale veseljem koje je budilo sećanja na naš zajednički život, na radosti i čuda koja smo delili tokom mnogo godina. Uspeo sam da se nervozno osmehnem.
„Vreme je? Baš ovde, na ovoj klupi u ovom parku, okruženi jatom bučnih pataka?“
Njen smeh je bio blistav. „Nije loš način da se ode, zar ne? Ovde je mirno, veoma spokojno.“
„Kada tako kažeš… Pretpostavljam da jeste.“ Nasmejao sam se. „Pa, kada ćemo ovo da uradimo?“
Jelena me uhvatila za ruku i rekla: „Već je gotovo, ljubavi moja.“
„Stvarno? Huh. Nisam osetio ništa.“
Jelena je naslonila glavu na moje rame. „Nisam ni ja kada je bilo moje vreme. Volela bih da sam mogla da ti kažem da ne plačeš za mnom, da ne brineš. Da ću biti dobro. Ali to mogu da ti kažem sada Oli. Nemoj se plašiti, ovo je samo sledeći deo našeg zajedničkog putovanja.“
Sedeli smo tiho nekoliko trenutaka, a onda mi je palo na pamet pitanje: „Hoće li deca biti dobro? Unuci?“
„Neću da te lažem Oli. Nemam taj odgovor. Život je… nepredvidiv. I nema garancija. Nema obećanja. Ali mogu da ti kažem da su stvari na ovoj strani drugačije. I divno je, samo sačekaj i videćeš.“
„Pa daj mi barem neku sitnicu.“
„Ono što mogu da ti kažem je da postoji čitav univerzum koji nas čeka. Univerzum sa kojim smo postali jedno. I imamo sve vreme koje hoćemo da ga istražimo.“
„Radimo ovo zajedno, zar ne? Ti… nećeš me opet ostaviti?“ Jelena mi je obrisala suzu iz oka.
„Nikad. To ti mogu obećati. Kakva god da je sledeća velika avantura, suočićemo se sa njom zajedno.“
Bila je prelepa i instinktivno sam je poljubio. Usne su joj bile tople, meke, vlažne. Uzvratila mi je strast i osetio sam da mi želja raste. Zbunjen, prekinuo sam poljubac. „Mislio sam da više nismo jeli… fizički. Zašto osećam…?“
„Uzbuđen? Napaljen?“ Jelena se lukavo, seksi osmehnula. „To je najlepši deo svega. Ljubav se ne završava smrću. A ni želja. Jedva čekam da ti pokažem sve neverovatne stvari koje možemo da uradimo zajedno.“
Osećao sam se poput super heroja, pucao sam od vitalnosti, snage,… tvrdoće, koju nisam iskusio dugo, dugo vremena. Sa prolećem u mom sada mladalačkom koraku, napravili smo prve korake našeg novog putovanja, i zajedno smo krenuli pravo na blistavo sunce.
Njena haljina je pala.. moja odeća je nestala. Njeno telo glatko poput lutke, mirisno poput tek otvorenog cveta ruže. Moja ponosna muškost stajala je uspravno i više nije bilo sedih dlaka oko njega. „U večnosti nema starosti…“ – šapnula mi je, polizala mi ušnu resicu i snažno rukom obgrlila moj penis. 
Iz malene rupice na vrhu procurela je kap tečnosti pokazujući moju želju dok smo lebdeli i putovali ka svetlosti. Navlačila je kožicu i mazila me kao i onog prvog dana u kukuruzima kada smo pre 86 godina otkrivali seksualnost. Šaputala je koliko me voli i ljubila me, ne ispuštajući moju erekciju iz ruku. Kada sam privukao svoju ruku njenoj predivnoj vagini, bila je tako uska da sam mislio da je zatvorena.
„U večnosti svi smo čisti i nevini…“ – pala je na kolena i u jednom pokretu progutala moj penis. Topli vetar je zaduvao pod nama otkrivajući veliko jezero koje se presijavalo svim nijansama plave boje. Gledao sam u beskrajno plavetnilo dok je ona činila čuda svojim usnama i jezikom – baš kao i u svetovnom životu.
Nikada nije bila gruba, uvek je bila pažljiva i uživala je u svim načinima zadovoljavanja sebe i mene. Podigla se, pogledala me prodornim očima i u jednom trenutku se našla sa nogama oko mog tela. Kao da je letela, kao da je vreme bilo ubrzano. Uronio sam u njenu toplu mirisnu vaginu i grčili smo se u ritmu muzike koju je svetlost stvarala.
„Čekala sam te predugo Oli…“ – govorila je i dahtala. „Ali sada smo zajedno.. i više te ne puštam.“ – uz te reči doživeli smo orgazam koji je bio neopisivo jak. Bio je to početak novog života…
