Tragedija nas je Spojila
8 min čitanja
„Kristina, ne mogu to da uradim“, rekla sam, odmahujući glavom.
„Da, možeš, jer ja to želim“, odgovorila je ona. „On je usamljen. Neko mu je potreban, a ja mu to više ne mogu pružititi.“
„On je usamljen, razumem… ali on je takođe tvoj muž.“ – nisam mogla da verujem šta je govorila.
„Helena, vidi, prošlo je skoro dve godine od nesreće. Nije mi bolje, i znam da više nikada neću moći da mu pružim to što mu treba.“ Pogledala je svoje telo u invalidskim kolicima.
Bili su u braku dvadeset godina. Uvek je bila privlačna žena, sa živopisnim sjajem. Imali su divan život… dok joj saobraćajna nesreća nije uzela donji deo tela. Ponovo je pogledala u mene, njene tihe smeđe oči su bile usredsređene na moje.
„Jesi li pričala o tome sa njim?“
„Jesam.“ – klimnula je glavom.
„I šta je rekao?“
„Isto ovo što ti govoriš. I rekla sam mu upravo ono što tebi govorim. Ne mogu mu dati ono što mu treba… ali ti možeš… a ako će spavati sa nekom, želim da to budeš ti. Ti si moja najbliža prijateljica, ma ti si više od toga! Tebe poznajem čak duže i od njega. Sve smo prošle zajedno, i tvoj razvod, i uspone i padove. Želim da to budeš ti.“
Bilo je potpuno nestvarno, kao da sam sanjala, kao da je sve bio samo jedan veliki čudan san. Ona je nastavila: „Vas dvoje se sjajno slažete. Od kad sam se ja povredila i ležim u ovoj jebenoj bolnici ti bukvalno brineš o njemu. Skuvaš, očistiš, opereš. Znam da ti se sviđa, rekla si mi to još onog dana na venčaću. I ti se njemu sviđaš, a ja te obožavam!
Koliko god razmišljala, jednostavno nije imalo smisla. Na kraju sam rekla: „Žao mi je Kristina.. jednostavno ne mogu.“
Izgledala je tužno. Celim putem do kuće ja sam mislila o njenim suzama koje su krenule kada sam izašla iz bolničke sobe.
* * *
Prala sam suđe kada je Ljubiša ušao. Obično bi se osmehnuo i rekao: „Zdravo!“ ali sada je izgledao tužno i nije se čak ni javio.
„Zdravo Ljubiša“, rekla sam gledajući u opranu čašu.
„Zdravo“, odgovorio je, stojeći pored mene.
„Nisam danas u stanju da pravim večeru pa sam naručila neku klopu koju voliš.“
Inače, pravljenje večere nije bio deo nikakvog dogovora. Trebalo je da dođem posle doručka kada on ode na posao, da se pobrinem za veš, malo sredim ponešto u kući, i to je bilo to. Ali postepeno su stvari krenule tim tokom. Ljubiša i ja smo zajedno večerali, a ponekad bih ostala čak i posle i gledala neki film ili utakmicu sa njim, uz čašu vina. Bilo je mnogo zabavnije nego raditi istu stvar ali sam u svojoj kući.
Dok sam se okretala da stavim čašu na policu, Ljubiša je prišao i tada sam videla zamišljen pogled u njegovim očima. Udahnuo je i rekao: „Kristina je razgovarala sa tobom?“
„Jeste, videle smo se danas.“ – rekla sam, klimajući glavom.
„Pa, želim da znaš da… ne moraš da brineš o tome.“
Odjednom sam postala veoma svesna koliko smo postali bliski. I razumela sam privlačnost koja je lebdela među nama. Srce mi je ubrzalo. Uvek sam to prikrivala pod plaštom prijateljstva, ali sada sam morala da priznam istinu.
„Nisam znala šta da joj kažem.“ Kratko se i mračno nasmejao. Polako sam se okrenula prema njemu. Bilo je vreme da se stvari razjasne. „Jel ti… imaš nekoga?“
Odmahnuo je glavom. „Nemam“, rekao je, „nikada joj to ne bih uradio. A ti? Imaš li nekoga?“
„Ne. Nemam.“ – okrenula sam se prema pultu. Htela sam da ga pitam… ali to me se nije ticalo… ipak, morala sam. „Koliko je prošlo?“
„Pa, od nesreće… skoro dakle godinu dana.“ – zastao je, pa upitao: „A ti?“
„Auf… ni ne sećam se. Dugo.“
„Od razvoda ništa?“
„Ništa..“ 
Nesvesno smo se približavali jedno drugom, sada udaljeni samo nekoliko centimetara. Ja sam i dalje bila okrenuta ka pultu. Onda je stavio ruku na moje rame i počeo da govori: „Slušaj“ – okrenula sam se i pogledala ga u lice. Videla sam šta je bilo u njegovim očima, i osetila šta je u mojima. U sekundi je ono što je bilo nemoguće sada postalo izvesno. Više nismo mogli da poričemo.
Smestila sam ruke oko njegovog vrata, a on me je privukao bliže, podižući moje telo uz svoje. Mogla sam da osetim otkucaje njegovog srca. Bilo je uzbuđujuće, ali i nekako umirujuće. Ljubiša je bio pristojan, vredan i dobar koliko je čovek mogao biti. Uvek sam mu verovala, a verovala sam mu i sada.
Prešla sam rukama ispred njega, niz grudi, osećajući koliko je čvrsto građen, a kada sam pogledala u njega videla sam njegovo rumeno lice, otvorena usta, intenzivan pogled u njegovim očima. Zatim se polako nagnuo prema meni i ja sam zatvorila oči, a njegove usne su se prvi put susrele sa mojima. Podigla sam se na vrhove prstiju da pritisnem svoja usta na njegova, osećajući kao da mi strujica pecka usne.
Ruke su mu se kretale preko mojih leđa, privlačeći me jače uz sebe, on je jezikom oblizao moje usne. Otvorila sam usta i dodirnula jezikom njegov, čuvši kako dahće, osetivši nagli porast između njegovih nogu. Prešla sam prstima preko njegove zadnjice, a on je tiho zastenjao, jedva u stanju da mirno zadrži svoje telo.
„Helena“, prošaputao je, a ruke su mu se podigle da dodirnu moje grudi. „Hoćeš li gore u sobu?“
Samo sam klimnula glavom a on me je zgrabio, noseći me kao princezu uz stepenice u svoju sobu. Tamo je bio skoro mrak. Kada me je spustio, naglim pokretima smo skidali odeću sa sebe. Želja za zadovoljstvom bila je prejaka, i predugo odlagana, da bismo sada bili plašljivi. Htela sam da mu pocepam košulju u komadiće, a on je jedva uspeo da otkopča dugmad moje haljine.
I konačno, kada je skinuo farmerke i oboje smo stajali goli, uhvatio me je u naručje i prilepio moje telo uz svoje. Jedva sam ga mogla videti — bilo je suviše mračno u sobi — ali sam ga osećala i uživala u svemu. Njegove ruke su drhtale po mom telu, najzad se usudio da dodirne moje najmekše delove, a kada sam dlanom prešla preko njegovog najtvrđeg, odao ga je zvuk zadovoljstva. 
To mi se dopalo, znajući da mu to što radim prija. To me je nateralo da poželim da uradim više. Počela sam da tonem na kolena, ljubeći ga niz grudi, vukući zube po njegovom stomaku, zarivajući jezik u njegov pupak. Čula sam njegovo oštro disanje. Znala sam šta želi da uradim.
„Ljubiša, Ljubiša“, promrmljala sam, ne mogavši da zadržim osmeh. „Želim da okusim tvoju muškost.“ – olizala sam ga jezikom, pa ga uzela među usne. Bio je tako jebeno tvrd, bio je momentalno mokar, ne samo od moje pljuvačke već i od tečnosti koju je lučio. Nije se pomerao, samo me mazio po kosi dok sam mu ja pušila i lizala predivan penis. Uz tihi jecaj, podigao me je i smestio na krevet, prekrivši me svojim telom.
„Uzmi me.“ – rekla sam tiho dok je njegov kurac bio prilepljen za moju vrelu pičku.
Zakopao se u mene vrelom snagom koja me je obuzela kao tornado. Vreme, mesto, logika, sve je bilo besmisleno osim onoga što se dešavalo među nama. Sve što je bilo važno je koliko je duboko klizio u meni, njegovi proždirajući poljupci, način na koji je izgovarao moje ime kroz svoje stisnute zube. Bilo je tako dobro da nisam želela da se završi.
Svaka skromnost koju sam imala, odavno je nestala, i ja sam ga besramno okrenula na leđa, sela na njega i bestidno počela da ga jašem! Moje sise su poskakivale, moji uzdasi su se ubrzali i pojačali, a njegov penis je bio još deblji i tvrđi dok sam se nabijala na njega. Ubrzo su njegove ruke pronašle moje grudi i on je stimulisao moje bradavice dok sam ga ja sve brže tucala. A onda je došao on… nismo se videli dugo, predugo, ali došao je. Došao i razvalio me! Taj orgazam mi je razderao celo telo i ceo um.
Kada sam se konačno vratila u stvarnost, lice mi je bilo pritisnuto u njegovo rame, a usne su mi bile vlažne od pljuvačke. Konačno sam se sabrala, progutala, podižući se da ga pogledam. Mogla sam samo da razaznam njegov izraz lica. Goruće uzbuđenje, oči su mu suzile, usne otvorene i isturene napred, a ipak se nije pomerao, držao se mirno dok nisam bila spremna da nastavim. 
„Ljubiša“, promrmljala sam, znajući da želi da nešto kažem: „Jesi spreman?“
„Uhhh…“, uzdahnuo je, a grudi su mu se brzo dizale i spuštale.
Tvoja sam. Sve što želiš… tvoja sam.“
Ponovo nas je okrenuo — pokrivači su sada bili zamršeni i neuredni — nabio se i počeo da se kreće u meni, ovog puta žestoko, skoro eksplozivno. Počela sam da psujem kao i on, i videla sam mu na licu da to ima isti efekat na njega kao i na mene. Kada sam shvatila da više ne može da odlaže svoje zadovoljstvo, ispružila sam ruku i zgrabila ga za kosu – „Napuni me!“ Da, rekla sam to, baš tim rečima… stid nisam osećala, želela sam to. Ovaj put smo zajedno svršili.
**
„Ljubiša“, rekla sam tiho, drhtavo.
„Molim Helena?“ – prstom je sklonio kosu sa mog lica. Glas je opet bio njegov normalan glas. „Da li si dobro?“
„Da, dobro sam“, odgovorila sam, klimajući glavom .
„Nisam te povredio, zar ne?“ Povukla sam se i videla zabrinutost u njegovim očima. „Neću uvek biti tako grub“, rekao je brzo. „Samo… teško je kontrolisati se kada je prošlo toliko vremena.“
„Nisi me povredio“, rekla sam. „naprotiv… to je bilo… brutalno.“ – iskoristila sam tu reč.
„Hej Ljubiša… ako Kristina nešto pita, trebalo bi da lažemo.“
„Ali ona će to ipak primetiti. Ona dobro procenjuje ljude, kao što znaš.“
„Ali šta ako se pokaješ i…“
Njegovi prsti su prelazili napred-nazad preko mog ramena. „Hajde da ne pričamo o kajanju, u redu?“
„Ne želim da uništim ono što imate…“
„Helena“, rekao je snažnije i položio ruku na moj obraz. „Opusti se. Ništa ti ne uništavaš.“ Nagnuo se i poljubio me, polako, nežno, kao zaljubljen čovek. Uzvratila sam mu poljubac, zatim se zavukla uz njega pod jorgan i nežno zaspala.
KRAJ!
