Tinejdžerka među majstorima 1
19-godišnja Marijana sedela je i dosađivala se u svojoj sobi, razmišljajući da li da pozove Davora da ga pita da joj pomogne da se izvuče iz blage depresije. Poslednji put kada ga je iscimala, njene cimerke su se žalile na buku. Davor joj je svakako podigao raspoloženje te noći. Pre nego što je uspela da se predomisli, pozvala ga je. Ali Davor se nije javio. Marijani je bilo toliko dosadno, čak nije ni imala predavanje na fakultetu tog dana, bilo šta da je izvuče iz sobe.
Nedostajao joj je Uroš, a posebno njegov debeli kurac, u takvim trenucima. Bio bi savršen za nekoliko sati divljeg jebanja, ali pošto je bila četiri sata udaljena od mesta u kom je odrasla i gde je i on živeo, nije bilo smisla da ga cima. Bio je dobar jebač, ali „daleko od oliju, daleko od srca“.
Nemanja je bio poslednji od te vrste „prijatelja“ kojeg je imala u imeniku, a to što se nije javio verovatno je značilo da je sa svojom devojkom. Marijana se nasmejala u sebi, sećajući se poslednjeg puta kada se javio. Ostavio ju je kući i odmah seo u kola nakon što mu je Marijana obećala anal, znajući da njegova devojka to ne radi.
Marijana je znala da polako ali sigurno stiče reputaciju kučke na fakultetu. Nije je bilo briga, retko je dozvoljavala da na njene odluke utiče mišljenje drugih ljudi. Čula je kako joj telefon vibrira i krenula je da se javi. Nemanja je ipak shvatio šta mu je potrebno – pomislila je, ali onda je videla ime na ekranu telefona – Gospodin Ivan. To je ime koje nije videla nekoliko godina.
Nije bio jedan od njenih posebnih prijatelja, Ivan i njegova žena Suza imali su blizance koje je čuvala u to vreme, posao bebisiterke bio joj je dobar način da zaradi džeparac. Blizanci nisu bili bebe, naprotiv, imali su oko desetak godina, ali kao ipak starija i zrelija, bila je dobar izbor za njih.
„Gospodine Ivane? Dugo se nismo čuli.“
„Zdravo Marijana, izvini ako te uznemiravamo.“
„Zapravo baš se dosađujem, ne radim bukvalno ništa. Kako ste vi? Kako su Suza i blizanci?“
„Odlično smo, hvala na pitanju. Iskreno, bili smo sigurni da se nećeš javiti, prošlo je nekoliko godina kako smo se čuli.“
„Ne mogu da kažem da sam očekivala vaš poziv, ali drago mi je. Mada, ne verujem da zovete zarad čuvanja blizanaca. Preveliki su za to, zar ne?“
„Ehh da ih vidiš, izrasli su mnogo od tada. Dakle ne, ne zovemo te kao bebisiterku… ali je u pitanju nešto slično.“
„Slušam.“
„Dakle, Suza i ja smo se nadali da si možda slobodna za čuvanje kuće.“
„Čuvanje kuće?“
„Pa da, nedelju dana, možda desetak. Šta kažeš?“ upita Ivan.
„Čuvanje kuće? Moraćete da objasnite gospodine Ivane“, reče Marijana.
„Šef nam je ponudio besplatan odmor na Maldivima.“
„Uhhh pa to je sjajno! Čula sam da je tamo super!“
„Jeste, ali je ponuda došla bukvalno pre par dana a mi smo toliko toga zakazali, razni nam majstori dolaze. Zakazali smo rešavanje klimatizacije kao i neka druga renoviranja“, objasnio je Ivan.
„To sve zvuči veoma primamljivo. Mislim, živela bih u ogromnoj kući i radila bih praktično ništa. Ali ja sam na fakultetu, udaljena 4 sata od vas“, odgovori Marijana.
„Znam, ali nadali smo se da bi mogla možda nekako da se snađeš oko izostanaka. Mislim, očajni smo Marijana. Probali smo sa rodbinom i prijateljima ali nije bilo šanse snaći se u ovako kratkom roku. Plaćamo 1000 evra! Put tamo i nazad, hrana, sve sve!“
Marijanine oči su se naglo otvorile. „Hiljadu??? Da živim kod vas nedelju dana?“
„I put i hrana.“
„Kada da krenem???“
„Hvala ti Marijana, spasila si nas! Pošalji mi broj svog računa.“ – nasmejao se Ivan.
Dogovori su napravljeni u narednih par sati. Tako se od smorenog dana sve pretvorilo u ponudu koju nije smela propustiti. Ivan je objasnio da će ona morati da bude kod kuće svaki dan jer će radnici često dolaziti i odlaziti. Vrlo jednostavan zadatak, ona treba da bude tu, da malo sređuje, vodi računa oko plaćanja majstora, svaki fiskalni račun je morala da stavi na posebno mesto, da slika i snima šta se uradi i da im pošalje i tako neke sitnice.
**
Blizanci su bili izuzetno uzbuđeni što je vide. Zvanično su bili tinejdžeri i zaista su porasli za tih par godina. Ali Suza i Ivan su bili ti koji su bili začuđeni njenom pojavom. „Prošlo je dosta vremena, svakako si izrasla u prelepu ženu“, rekao joj je Ivan i zagrlio je.
„Boše sačuvaj… nekad si bila mala devojčica, a sada?? Nemam reči.“ – rekla je Suza, plavuša srednjih godina koja je uvek bila moderna i na koju se Marijana ugledala kad je bila klinka.
„I vi izgledate sjajno, kao i uvek“, odgovorila je Marijana, gledajući Ivana kako se pretvara da je ne odmerava. Nije ga krivila, prilično se dobro popunila, njene nekada male obline su dobile na volumenu. Oduvek je bila pomalo štreberka, sitna, ravnih grudi i nije imala zadnjicu o kojoj bi se moglo govoriti. Tako ju je i Ivan pamtio. Sada je imala figuru koja je muškarcima itekako privlačila pažnju.
Njena kosa, prirodno smeđa, bila je ofarbana u crno i ošišana u zanimljivom stilu, slično liku Ume Turman u filmu „Petparačke priče“. Uvek je nanosila crnu senku za oči kako bi istakla svoje plave oči, još jedan detalj koji ne promače kod muškaraca. Oduvek je smatrala Ivana i Suzu prilično normalnim ljudima. Ali sada ju je Ivan praktično skidao očima, gledajući je kao da želi da je baci preko stola i odmah je pojebe. Marijana se nasmejala na tu pomisao.
Svi su večerali zajedno te večeri, dogovor je bio da iako kreću ujutru, Marijana ipak već tada prespava kod njih kako bi se na sve navikla i eventualno dobila neka poslednja uputstva. Svi su se povukli u sobe, ona je ostala budna da gleda TV, naravno stišala je ton jer je znala da im treba jak san za sutrašnji rani let. Tako da je zaspala na sofi i probudila se vrlo rano, čuvši Ivana i Suzu kako spremaju klince.
Ivan joj je rekao da su radnici rekli da će doći već oko 9 ujutru. Marijana je pogledala na sat dok im je mahala rukom, imala je dobra tri sata da ubije. Odlučila je da namesti alarm i vrati se da spava na sofi. Činilo joj se kao da je prošlo svega deset minuta, kada je čula zvono na vratima. Dva momka su stajala tamo, držeći opremu za rad.
Momak koji je najviše pričao zvao se Bojan. Imao je oko četrdeset godina, pretpostavila je Marijana. Imao je tablu sa instrukcijama koju je stalno gledao dok joj je pričao planove za posao, a glavni je bio da ostavi vrata otključana tokom radnog dana kako bi mogli da dolaze i odlaze kada im je potrebno, a da je pritom ne uznemiravaju previše.
„Kolege rade tu odmah, dve kuće niže. Tako da ekipa praktično radi dva posla istovremeno, krećemo se između dve kuće u zavisnosti koja ekipa šta radi.“
„Gospodin Ivan se složio sa tim?“
„Naravno, sve mu je objašnjeno. I ne brinite gospođice, svima sam rekao da treba da se jave kada stignu, čisto da znaš da su u blizini“, rekao je Bojan, očigledno vođa projekta.
„Koliko vas je ukupno?“
„Osim mene, Bojana, tu su uvek sa nama Aleksandar Aca, to je ovaj momak pored mene.“ – Aca je mahnuo, „Kao i Srđan i Danko. To je udarna brigada, a ima i drugih koji ponekada dolaze kao pomoć i slično.“
Marijana se nadala da druga dvojica liče na Aleksandra. Verovatno je imao oko dvadeset dve-tri godine, prilično dobro građen i visok. Marijana je bila visoka 173 cm, Aleksandar sigurno oko 190 cm. Kosa mu je bila gusta i zalizana unazad, pravi stil za neki rok bend. Bio je gotovo suprotan Bojanu koji je bio niži, krupniji, ćelav na vrhu glave.
Pitala ih je da li žele piće pre nego što ode pod tuš. Skuvala im je kafu pre nego što je otišla gore. Uzela je peškir, ušlau kupatilo, skinula šorc i majicu. Uspela je da obavi pola tuširanja kada je voda iznenada nestala, a potom i svetlo. Marijana je pokušala da nešto pokrene, ali ništa se nije desilo. Još uvek je imala šampon u kosi. Izašavši iz tuš kabine, zgrabila je peškir i obmotala ga oko sebe.
„Ljudi, šta se dešava?“, viknula je niz stepenice.
Aleksandar se pojavio sa osmehom na licu kada ju je video. „Izvini, morali smo da isključimo vodu i struju, zar ti Bojan nije rekao?“
„Ne, pritom sam vam napomenula da ću se tuširati“, odgovorila je Marijana, „koliko dugo će biti isključena?“
„Nekoliko sati… možda čak i ceo dan“, odgovorio je Aleksandar.
„Reci Bojanu da me ubuduće unapred o tome obavesti, a sada neka pusti vodu na dva minuta samo da isperem kosu!“
Marijana je dobila dovoljno vode da se ispere, zatim se umotala u peškir i otišla u sobu gde je spavala da uzme čistu odeću. Prelazeći preko stepeništa, zastala je, čuvši Aleksandara kako govori. „Da, mogao sam da vidim“, rekao je Aleksandar. „Brate kratak peškir bio sve se videlo! Šteta što nisam imao telefon da slikam.“
„Aleksandare“, viknula je Marijana, videvši ga kako dolazi do dna stepenica i podiže pogled, „Zahvali Bojanu na puštanju vode, završila sam“, osmehnula mu se. On joj je uzvratio osmeh, a druga dvojica su se smeškala i mahala sa njim. Bili su malo niži od Aleksandra, ali i dalje visoki i otprilike istih godina, možda par godina stariji. Pretpostavila je da su to Srđan i Danko. Mahnula je i otišla u sobu, čuvši ih kako se smeju.
Pogledala se u velikom ogledalu na vratima garderobera. Podigla je peškir više nego što je mislila i dosezao je do vrha njenih butina. Okrenula se i pogledala iza sebe, malo joj se videla zadnjica. Setila se Aleksandrovih reči i pitala se da li je mogao da vidi ispod peškira. Posmatrajući sebe u ogledalu, pustila je peškir da sklizne sa njenog tela, zamišljajući da je gledaju momci. Smejala se samoj sebi, svom prvom danu tamo i već je procenjivala njihove reakcije na nju.
Želela je da uživa u ovim očigledno napaljenim radnicima, tako da je izabrala crni uski šorts i beli topić. Pogledavši se u ogledalo, znala je da to nije primerena odeća pored toliko znojavih napaljenih muškaraca ali uživala je. Ipak, momci su delovali kao profesionalci u nastavku dana, nije uspela da privuče mnogo pažnje. Jedini koji je češće dolazio da razgovara sa Marijanom bio je Bojan.
On je bio glavni i bilo je logično da je obaveštava, to je i bio deo dogovora. Ali povremeno je delovalo kao da izmišlja izgovore kako bi joj se obratio i odmerio je. Od njih četvorice, on je bio onaj pred kojim je najmanje želela da se pokazuje jer je bio prilično stariji i manje privlačan. Bojan je zurio u njene sise dok joj je govorio da su završili. Tako da Marijana sebi naručila picu i ponovo je ostala sama. Bilo je lepo znati da će dobro zaraditi, ali još uvek je imala peckanje među nogama a nije imala nikoga da je dodirne.
Tada se setila Uroša! Drugar iz kraja sa kojim se povremeno tucala dok se nije odselila. Odlučila je da mu pošalje poruku, da vidi da li želi da se prisete starih vremena. Uroš je odgovorio: „Jebi se – kurvo.“ Čudno, to je bilo upravo ono što je Marijani trebalo, ali delovalo je da mu se nije svidelo što ga se seti samo kad je zasvrbi. Otišla je do frižidera, uzela hladno pivo i smestila se da gleda film. Dva piva kasnije, san je počeo ponovo da je hvata. Sve više je gubila kontakt sa realnošću dok iznenada nije zaspala.
Kraj 1 dela
