Očaravajuća vlasnica butika 1
Zaposlila sam se u otmenom butiku luksuzne odeće. Osoba poput mene obično nikada ne bi dobila taj posao, ali očajnički sam ga trebala i dala sam sve od sebe. Nisam „stilska“ devojka, ne nosim „modernu“ odeću (nemam ni taj novac, a čak i da *imam* moje telo nije baš stvoreno za takve krpice). Ipak, i pored svega toga, znam šta je u modi i znam šta ljudi vole da nose da li na poslu, u kancelariji, kod kuće, na zabavi i jednostavno napolju.
Snalazim se sa onim što imam, tako da iako moja odeća nije stilska, čista sam i lepo stilizovana. Pritom, posao je bio vezan ne za prodaju već za krojenje, u čemu sam bila prilično dobra. I bila sam neumoljiva kada je u pitanju prijavljivanje za taj posao. Prijatno sam razgovarala sa menadžerom, obavila konkurs i nisam bila nametljiva. Posle 4 nedelje od podnošenja prijave, konačno su me pozvali na probni rad.
Gospođa Slavica me je zaposlila da budem krojačica. Bila sam zadovoljna radom u zadnjem delu, učeći kako da radim komade po porudžbini i da menjam ako je potrebno. Morala sam da pošaljem najmanje 5 uzoraka svake nedelje tokom prvog meseca kako bih vlasniku i menadžeru dala do znanja da radim na sebi čak i kad nisam na poslu.
Kada je probni rad prošao, konačno sam mogla da kažem da imam posao u elitnijem delu grada, I da imam zanat koji mogu da koristim i unapredim. Klijenti koji su dolazili u „zadnji deo“, kako smo zvali deo butika za nas krojače, bili su raznorazni. Da, neki su snobovi, ali sa većinom sam mogla komunicirati. Imaju specifičan ukus za ono što nose, butik je namenjen baš njima.
Naravno, dozvoljavamo svim ljudima bilo koje klase, etničke pripadnosti/rase da uđu i kupe ono što nudimo. Mnogima nije stalo do toga što možemo da izmenimo ono što kupuju kako bi im se posebno uklopilo. Oni svole da se hvale drugima da su došli kod nas da kupe. To je stvar nekog društvenog statusa.
Dakle, evo me, radim u ovom prelepom butiku. Često, kada bih čula zvono vrata, bacila bih pogled kroz debelu zavesu koja vodi do samog butika sa izloženim stvarima da vidim ko je ušao. Brzo sam saznala da je nekih 12-15 dama bile redovne mušterije i da su sve imale „svoje“ doba dana kada su kupovale. Bilo je kao da je prodavnica samo njihova jer niko nikada, i mislim NIKADA, nije ulazio kada su ove dame bile ovde.
To ne znači da ljudi nisu mogli da uđu i kupuju kada su ove dame unutra, ali iz nekog razloga uvek bi bile same i imale bi svu slobodu da same biraju. Ne znam da li je to bila slučajnost ili ne. To je bilo samo moje zapažanje. Sve su bile ljubazne i svi mi zaposleni tamo smo se trudili da im iskustvo kupovine učinimo što prijatnijim. Nikada nas nisu gledale sa visine.
Naravno, nikada se nisam osećala kao jedna od njih, ali nikada me nisu gledale kao nižu klasu koja sam realno bila. Radila sam tri meseca kontinuirano i očigledno sam pokazala veliki potencijal gospođi Slavici, menadžerki, tako da sam mogla i direktno da komuniciram sa mušterijama dok su kupovali. Pripisujem to svojoj ličnosti. Nisam previše vedra da bih bila dosadna, ali pokušavam da podignem druge ako imaju težak dan.
Nikada ne namećem svoja uverenja drugima. Slušam brižnog srca, i mnogi ljudi koji moraju da stoje mirno dok ih pritiskam, merim i radim na njihovoj odeći, obično se otvore. Pošto sam dokazala da umem da saslušam kupca i da mogu da predložim jednu ili dve stvari za koje mislim da bi im se dopale, unapređena sam da radim i u glavnom prodajnom prostoru, kao i u zadnjem delu.
Dobijanje provizije od prodaje, kao i plate krojačice, bilo je veoma lepo. Ali nikada nisam upoznala vlasnicu butiku.. do tog jednog prepodneva. Nisam znala ko je ona i kako izgleda, pa sam je tretirala kao što sam tretirala sve ostale dame – kao da je kraljica.
Nakon što sam je pozdravila i predstavila se, rekla mi je svoje ime: Anđela. Vlasnica nije često svraćala, a rečeno mi je da kada dođe, to uglavnom bude zbog neke specijalne prilike. Ipak, kao što rekoh, ja u tom momentu nisam znao da je to ona.
Tražila je da pogleda nekoliko različitih modela pantalona, haljina, bluza i farmerki. Skidala sam ih sa polica dok je ona obilazila i govorila šta joj se sviđa, pa sam čak i izabrala neke za koje sam mislila da će se slagati sa njenim tenom, iako me nikada nije pitala.
Odnela sam sve stvari u naš ogroman garderober dok je ona nastavila da razgleda. Kada je bila spremna za probu, pomogla sam joj da isproba i prilagodi nekoliko modela, napominjući gde bi ih bilo najbolje prilagoditi njenom bujnom telu. Nisam pred njom koristila reč „bujno“.
Zakačila sam čiodama gde bi svaki odevni predmet trebalo rešiti, i označila kredom za tkaninu gde bi odevni predmet trebalo dodatno prepraviti. Anđela je bila visoka 178 cm (znam tačno jer sam je premerila), sa prodornim smeđim očima i srednje dugom tamnosmeđom kosom sa besprekornim talasima. Izgledala je kao da je dalekog azijskog porekla.
Njena lepota – njena aura – odvlačila je pažnju, ali sam pokušala da ostanem pribrana i da se bavim njenim potrebama za odećom. Razgovarale smo o mnogo čemu tokom probe, što mi je omogućilo da je bolje upoznam. Kupila je svaki komad odeće koji sam predložila, tražeći da se prepravke završe za 10 dana. Uverila sam je da će biti urađene sa najvećom pažnjom.
„Da vam javimo unapred kada…“
„Ne, ne brini za to“, prokomentarisala je. „Biću ovde za deset dana da ih pokupim. Hvala ti Bojanice.“
Skoro sam se onesvestila i svršila u gaćice kada je izgovorila moje ime sa umanjenicom. Njen glas ima slatku, hrapavu notu, i sve što kaže je nekako seksi. Ali kada je rekla moje ime, to me je iznenadilo i uzbudilo. Sabirajući pamet, poželela sam joj sve najbolje, čekajući da napusti butik pre nego što sam odnela odeću pozadi i označila je. Učili su nas da mušterija ne sme da vidi vaša leđa kada je ona (ili on) unutra. Uverite se da izađu napolje pre nego im okrenete leđa.
Saška, još jedna mlada dama koja je radila pozadi kao krojačica, stajala je i zbunjeno gledala dok sam ulazila u zadnji hodnik gde smo držale porudžbine za prepravku. „Saška, šta je bilo?“ zaustavila sam se i upitala zabrinuto.
„Da li – Da li znaš koga si upravo uslužila?!“ upitala je uzbuđeno.
„Naravno! Gospođa Anđela. Ona je divna dama“, rekoh uzbuđeno. „Kupila je skoro sve što sam iznela! Mislim da je ovo bila moja najveća prodaja ikada!“ rekoh dok sam pljeskala rukama ispod gomile odeće u rukama.
„To je bila..“ zamucala je.
„Saška!“ – grubo ju je pozvala gospođa Slavica, prekidajući njeno objašnjenje, zbog čega je Saška skočila i brzo se okrenula. „Dođi ovamo odmah i pobrini se za paket gospođe Branke! Znaš da želi da se to što pre pošalje njenoj ćerki!“
„Da gospođo Slavice.“
„Moram da idem, ali…“, rekla je Saška, okrećući se ka meni i pokazujući ka ulaznim vratima. Pokušala je da završi ono što mi je govorila, ali ju je gospođa Slavica oterala čvrstim „ODMAH!“ Saška je odjurila zbunjeno. Sažalila sam se, ali niko ne ide protiv onoga što gospođa Slavica kaže. Odmahnula sam glavom i vratila se razmišljanju o gospođi Anđeli, stisnula butine kako bih ublažila osećaje koji su mi se vrteli u donjem delu tela.
Bila je tako sofisticirana. Delovala je sofisticiranije od svih ostalih žena koje su posećivale prodavnicu. Možda je to bilo zato što sam gajila slabost prema zrelim lepoticama smeđih očiju. Vreme zatvaranja se bližilo, tako da nisam mogla da počnem sa Anđelinom odećom do sledećeg dana. Pažljivo sam presavila svaki komad odeće, vodeći računa da nijedna igla ne viri kroz druge delove odeće ili kroz papir.
Zatim sam jednu po jednu položila u veliku papirnu kutiju, zalepila nalepnicu sa njenim imenom i potpisala je kao svoju. „Gospođo Slavice?“ pozvala sam. Bila je sitna žena, moja menadžerka. Dakle, pokušaj da je pronađem u prodavnici nije uvek bio lak. Da je htela, mogla bi bukvalno da se sakrije u stalake za odeću, i niko od nas ne bi ni primetio. Naravno, i ja sam niska, ali ova žena… Ona je bila baš malena.
„Trebam ti?“ – upitala je dok mi se prikrala iza leđa i bocnula me u rebra.
„Samo sam htela da vas obavestim da sam stavila stvari gospođe Anđele u kutiju i da ću početi sa njima sutra, pošto imamo samo pola sata pre nego što zatvorimo. Idem da sredim prodajni prostor, a onda ću se čekirati.“
„U redu. Dobar plan. Vidimo se sutra.“ Uputila je slatki osmeh, a ja sam joj odgovorila istom merom.
Saška se vratila u prodavnicu nakon što je prepešačila do pošte i stala pored mene za drugi računar, izgledajući pomalo obeshrabreno. Mnogo drugačija nego što je bila pre samo nekoliko minuta. „Je li sve u redu?“ upitala sam je.
Saška je slegnula ramenima. „Da, dobro sam. Ali dosta mi je posla za danas.“
„Hajdemo zajedno.“ Izašla sam sa njom nakon što sam se uverila da će gospođa Slavica zaključati prodavnicu. Sumrak je tek padao, a vazduh je bio osvežavajući od mirisa kiše. Brzo smo stigle do svojih automobila i odvezle se ka svojim kućama. Ništa posebno se nije dogodilo tokom narednih devet dana. Imala sam dva slobodna dana. Ostalih dana sam ili radila na odeći gospođe Anđele ili radila u prodaji.
Kraj 1 dela
