Mama je dobila propusnicu 3

Ana je čvrsto držala volan levom rukom, dok je desnom držala telefon blizu uha. Jedva je mogla da podnese anksioznost. Šta će Ivan pomisliti? Mračne ulice su se vijugale, srećom nije bilo puno drugih vozača u to doba. Crna noć je bila savršena pozadina za to koliko je sve ovo zlokobno izgledalo. Ni meseca, ni zvezda, ni drugih farova. Samo prigradske ulice. Povremeno su se širile na četiri trake pre nego što bi se smanjile na dve.

Stomak joj se stegao i noga je još više pritisnula papučicu gasa. „Javi se Ivane molim te.“

„Mama?“

„Hej Ivane.“

„Jesi li dobro?“ Njegov glas je zvučao napeto.

„Jesam.“ Odmah je znala da nije tako zvučala. „Osećam se čudno i sve to, ali sam dobro. A ti?“

„Dobro sam… mislim, sa obzirom na sve.“

„Ivane, moram ti nešto reći.“

„Naravno… slušam.“

„Pa, stigla sam kući i… bilo je užasno.“

„Bio je ljut što si bila napolju do kasno?“

„Ne, ne. Mislim, nije on bio užasan. Kažem da sam se osećala užasno. Pokušavao je da priča i bude normalan. Hteo je da postavlja pitanja. A ja sam se jednostavno osećala kao… nisam želela da budem tamo. Uopšte.“

„Ne krivim te.“

„Dobro. Dobro. Jer ne mogu da verujem šta sam uradila.“

„Šta?“

„Otišla sam.“

„Otišla si?“

„Nisam mogla da podnesem da budem tamo. Shvatila sam da mrzim to.“ Nastala je pauza. „U svakom slučaju, spakovala sam neke osnovne stvari sine. Rekla sam mu da moram da idem.“

„Je li pitao šta se dešava? Je li pitao kuda ideš?“

„Da. Jeste. Nadam se da ti ne smeta. Rekla sam mu da idem kod tebe. Trebalo je prvo da te pitam. Samo sam…“

Ivan nije oklevao. „Ne brini zbog toga. Jesi li već na putu?“

„Da, oko pet minuta udaljena. Siguran si da ti ne smeta? Mislim, mogu da odem u hotel neki ili…“

„Samo vozi oprezno mama, molim te. Naravno da mi ne smetaš, ne pričaj gluposti.“

„U redu. Hvala sine.“ – prekinula je vezu i duboko uzdahnula.

Nakon što je parkirala auto, izvukla je torbu iz prtljažnika. Nervozni bolovi su joj krčali u stomaku, ali je primetila i još jednu fizičku reakciju. Uzbuđenje joj se provuklo među nogama. Ušla je u zgradu i brzo krenula ka liftovima. Izbegavala je kontakt očima sa bilo kim. „Ovo ne može biti dobra ideja. A ipak, evo me. Ali želim da ga vidim.“ – govorila je u sebi. Ivan ju je odmah zagrlio. Jedva je ušla na vrata, a on ju je uzeo u naručje.

Njene grudi su se čvrsto pritisnule uz njegov čvrsti stomak. Kada su se povukli iz zagrljaja, ona se kratko nervozno osmehnula. „Zdravo.“

Ivan se takođe osmehnuo. Ali njegove sledeće reči su je zaustavile. „Tata je zvao.“

„O ne.“

„Da. Pretpostavljam da smo to trebali očekivati, zar ne?“

Nelagodnost je potresla Anu. Pustila je torbu koju je donela i ona je pala na pod. Sve je nekako radila u afektu. Bez razmišljanja. Ovaj potez i onaj potez. Nije proučila ništa od ovoga. Otišla je od kuće i sada je bila kod Ivana. Potpuno nepromišljeno. Ivanov glas je pokušao da je smiri. „Bio je šokiran, i da, bio je malo ljut. Hteo je da pokušam da te smirim.“

„Šta je rekao?“

„Hteo je da saznam šta si mislila. Kaže da si se ponašala kao da si ljuta na njega. Nikada nije očekivao da ćeš otići.“

„Jesi li rekao da sam ti pričala o njegovoj aferi?“

„Ne, nisam. Nije pitao, a ja mu nisam ni ponudio.“

„Nisam sigurna šta da radim. Samo znam da ne želim da budem tamo. Moram odmah da se sklonim od njega.“ Zavukla je pramen kose iza uha i spustila pogled. Ivan ju je odveo do sofe.

„Mogu li ti nešto doneti? Još jedno vino?“ Oklevala je. S jedne strane, trebala joj je pamet. S druge strane, dobro bi joj došao predah.

„Naravno.“

Ivan se izgubio na trenutak i ubrzo se vratio sa pićima, a ona je željno otpila gutljaj. Ruka joj je ušla u kosu i protresla je. Zašto sam se vratila ovde? – pomislila je. „Je li rekao još nešto?“

„Ne. Nije. Samo je hteo da razgovaram sa tobom.“

Otpila je dug gutljaj vina, stavila čašu na sto, a zatim se vratila na sofu. Ramena su joj klonula, a glava joj je pala na jastuk sofe i bila je usmerena ka plafonu. Zatvorila je oči. Ivan je spustio vino i prišao joj. Seo je blizu, a zatim okrenuo lice ka njoj. Sa zatvorenim očima, ali blagim osmehom na usnama, on ju je nežno poljubio u obraz. Ustima blizu njenog uha, šapnuo joj je. „Ne želim da brineš. Sve će biti u redu.“

Duboko je udahnula. „Da? Volela bih da mogu da verujem u to.“

„Mogu da te ubedim.“ Oči su joj se otvorile, ali se nije okrenula tamo gde je njegovo lice bilo blizu njenog.

„Možeš, a? Kako ćeš to da uradiš?“

Čak i ne pogledavši ga, osetila je da joj uzvraća osmeh. Još jedan dahtavi šapat brzo je došao od njega. „Odvešću te gore u udoban krevet i pomoći ću ti da se opustiš.“

Stisnula je oči i podigla lice. Stisnula je usne na sekundu pre nego što je prošaputala odgovor. „Ivane, ne možemo to ponovimo ono. Znaš to, zar ne? Mislim… za ime Boga. Ja sam… ja sam tvoja majka.“ Trgla se kada je osetila da joj masira slepoočnicu.

„Hajde. Trebalo bi da se odmoriš. Dozvoli mi.“ – uhvatio ju je kao princezu i podigao. Ali kad su krenuli ka stepenicama, zazvonio joj je telefon. Brzo je pogledala na njega i videla da je to njen muž. Nije se javila. Krenuli su uz stepenice kada je zazvonio Ivanov telefon. Nastavili su da se penju uz stepenice, dok je Ivan prinosio telefon uhu i javio se.

„Zdravo. Da, stigla je ovde. Dobro je. Ovde će prespavati pa ćemo videti, jutro je pametnije od noći tata, to si me ti naučio.“ Spustio je majku na krevet a onda otišao po njenu torbu. U isto vreme, govorio je ravnomernim glasom u telefon. „Ne, neću pokušavati da je ubedim da se vrati večeras. Hajde samo da je pustimo da se malo odmori. Naravno, može da ostane ovde.“

Ana se trgla iz blagog dremeža. Usta su joj se otvorila u isto vreme kada joj je Ivan stisnuo ruku. „Razumem da si iznenađen. I ne, ne pravim problem. Samo kažem da bi trebalo da ostane ovde večeras.“ Ana je spustila pogled na pod i pokušala da zamisli koliko je njen muž uznemiren što Ivan ne ispunjava njegovu želju. Videla je svoju torbu u podnožju kreveta. Ivan je rukom pokazao na torbu, a ona je počela da raspakuje svoje potrepštine.

Ivan je ćutao i slušao oca preko telefona dok je ona pripremala sve što joj je bilo potrebno da ode u kupatilo i spremi se za spavanje. „Da, rekla je da ste imali problema. Pričala je malo o tome. Ne želim da ulazim u sve to, ne večeras.“ Krenula je ka kupatilu, ali je oklevala u želji da čuje kako Ivan završava razgovor sa ocem. Lice joj je bilo savijeno, ali su joj oči bile usmerene ka Ivanu koji je stajao. Jednu ruku je držao na kuku dok je drugom držao telefon.

„Neću se svađati sa tobom tata. Stvarno neću. Napravite pauzu za sada. Osećam da je tako najispravnije.“ Ivanove oči su lutale po sobi. Glas mu se povisio. „U redu. Možeš misliti da sam loš koliko god želiš. Završavam razgovor.“ Ivan je skinuo telefon sa uha i prekinuo vezu. Pogledao ju je i reagovao na ono što je morala biti potpuna zabrinutost na njenom licu. Prišao joj je i prigrlio je uz sebe. Emocije su joj se stegle u grlu, a suze su joj navrle na oči.

„Hej, hej. U redu je.“ Njegov glas je bio tih i odmeren. Zagrlila ga je i osećala se zabezeknuto svim tim. Nakon njihovog zagrljaja, ušunjala se u kupatilo. Nakon što je zatvorila vrata, zurila je u ogledalo. Ovo je ludo. Primetila je svoje crvene oči kako je gledaju i borila se protiv onoga što je lako moglo da se pretvori u potok suza. Teško je progutala i počela da skida šminku pre nego je ušla pod tuš. Prijalo joj je, veoma.

Posle toga uzela je njegov veliki dugački bade mantil, oprala je zube i očešljala kosu. Otvorila je vrata da se vrati po torbu po nešto da obuče. Uzeće svoju skromnu majicu i šorc koji će obući. Ništa provokativno. Ivan je sedeo i čekao na ivici kreveta. Grudi su mu bile gole, dole je imao neki običan šorts. Njen slab glas je objasnio da treba da uzme pidžamu. „Moram da izvučem nešto za spavanje iz torbe.“

„U redu, naravno.“

Ana je otišla do svoje torbe, a Ivan je uleteo u kupatilo. Nije zatvorio vrata i ona je mogla da čuje kako se poklopac šolje podiže. Sekundu kasnije, čula je nepogrešiv zvuk prskanja vode sa mlazom urina koji se ulivao u nju. Trenutni šok ju je pogodio. Tiho je uzdahnula i stajala mirno. „On živi sam, navikao je tako…“ – racionalizovala je zašto nije zatvorio vrata. Toplina ju je pokrenula kada joj je sinula ta ideja da je on to možda ipak uradio namerno. „Želeo je da ga čujem kako piški?“

Razumna strana nje je rekla da bi obično bila zbunjena ili iznervirana. Druga strana nje je reagovala divlje zaintrigirano. Ni ona nije bila sigurna zašto. „Mora da gubim kontrolu.“ Privukla je odeću uz sebe. „On to namerno radi da bih mogla da čujem. Bez stida.“ Još uvek je bila u užasu kada je izašao iz kupatila.

„Morao sam na brzinu da… khm, slobodno je.“ On se nasmešio i krenuo ka svom ormaru.

Dok je prolazio, primetila je njegovo polu golo telo, osetila je njegov miris, sve joj se vraćalo. Zbunjeno ga je pogledala dok se teturala do kupatila. Čim je ušla u kupatilo, ponovo ga je pogledala. Okrenuo se prema ormaru, ali je morao da oseti da ga gleda. Pogledao je preko ramena, a ona je skrenula pogled. Htela je da zatvori vrata kupatila, ali primetila je da se pomera. Njene oči su se vratile da ga provere, baš kada je spuštao šorts

Na zaprepašćenje, njen pogled se podigao i sreo se sa njegovim licem. Njihov tihi pogled i činjenica da ju je uhvatio kako gleda nadole naterali su je da se zgrozi. Nije mogla da suzbije mrštenje. Njegove ruke su se pomerale, a ona ga je posmatrala. Levom rukom je držao šorts, a desnom je tražio čist donji veš. Ana nije skretala pogled. Tamo, na njegovom izloženom međunožju, prizor njegovog blago otečenog kurca. Polunabrekla kita se njihala sama od sebe, viseći između njegovih nogu.

Konačno, povukla se u kupatilo i zatvorila vrata. Ruke su joj se tresle dok se presvlačila. Pre nego što je ponovo otvorila vrata kupatila, zastala je. Duboko je udahnula. Pročešljala je kosu. Držeći glavu visoko, otvorila je vrata i izašla napolje. Na njeno iznenađenje, svetlo u spavaćoj sobi je bilo ugašeno, a Ivan je bio u krevetu i okrenut leđima od nje. Telo joj se opustilo. Ugasila je svetlo u kupatilu i pažljivo se u mraku uvukla u krevet. Nadala se da će uspeti da zaspe

Kraj 3 dela.

Klik OVDE za 2 deo