Crvenokosa Prijateljica iz Mladosti 1. Deo
6 min čitanja
Žaklina je bila ćerka … jedna od njih, od silnih parova koji su bili prijatelji mojih roditelja kada sam odrastao. Bila je godinu dana mlađa od mene, a poslednji put sam je video kada sam imao trinaest godina. Bila je visoka, mršava, štreberka sa naočarima, negativnih stavova, vatreno crvene kose i sa malenim pegama na licu. Kosu, pege, oči i stav nasledila je od majke, što je jedan od razloga što mi ta porodica nije promakla, u moru drugih u to vreme.
***
Godine prolaze.
Godišnja doba se menjaju.
Odrastao sam i nastavio sa svojim životom, koji me je odveo daleko od malog grada koji sam nekada zvao dom. Moj posao je bio da ispitam kreditne zahteve primljene u filijali moje banke, prelistam brojeve i da dam preporuku – prihvatam ili odbijam papirologiju klijenta. Dosada je srednje ime tog posla, ali je plata odlična.
Uzeo sam datoteku iz kutije i bacio pogled na ime. Bilo je nešto poznato u vezi sa tim, ali mi je trebalo vremena da se setim, jer ipak je prošlo dvanaest godina i preko 500 kilometara daleko. Mogao bi biti neko drugi, ali koliko ‘Žaklina M. Teić’ može biti? Samo prezime je bilo dovoljno jedinstveno da ga nisam susreo nigde osim te jedne porodice.
Podigao sam slušalicu i ukucao nekoliko brojeva. Linija je zazvonila jednom, dvaput … onda je oživela.
„Halo?“ reče glas na drugom kraju. Tonovi su bili meki, ženstveni.
„Žaklina Teić?“ Pitao sam.
„Da!“ odgovorila je.
Predstavio sam se. „Uroš Petrović je iz Premier banke… vaš zahtev za kredit mi je sleteo na sto i imam par pitanja pre nego što ih prosledim. Da li ste slobodni da dođete na nekoliko minuta, negde ove nedelje?“
Istini za volju, moglo je i preko telefona, ali sam bio radoznao. Da li bi to mogla biti moja stara poznanica iz detinjstva?
„Apsolutno“, rekla je u sekundi. „Mogla bih da dođem danas, ako imate vremena.“
Pogledao sam u svoj kalendar i otkrio da zaista imam vremena.
„Kako zvuči jedanaest?“ Pitao sam je.
“Jedanaest mi odgovara! Poneću svoj poslovni plan i bilo šta drugo što bi moglo biti od pomoći. Hvala što ste zvali.“
Našao sam sebe da se radujem tome. Nisam siguran zašto, jer ako je u pitanju ista osoba, ona je oduvek bila prava kučka.
***
Izašao sam iz lifta i prošao pored sekretarice: „Vaš klijent za jedanaest sati čeka u vašoj kancelariji.“
„Super. Hvala“, odgovorio sam skrećući niz hodnik prema svojoj kancelariji.
Imao sam sreću da dobijem veću prostoriju na kraju hodnika, a vrata su bila otvorena, tako da sam odmah mogao da je vidim. Morala je biti ona. Sedela je u stolici za klijente, prekrštenih nogu. Leđa su joj bila nagnuta prema meni, a slap seksi, talasaste, plameno crvene kose padao joj je niz ramena. 
Dok sam se približavao, lagano je okrenula glavu, pokazujući mi svoj profil, sa slatkim nosom, punim, napućenim usnama i naočarama u crnim okvirima. Ušao sam i zatvorio vrata.
„Jednom sam poznavao jednu Žaklina Teić“, počeo sam.
„A ja sam jednom poznavala Uroša Petrovića!“ odgovorila je, okrećući se dok je ustajala.
Bio sam u pravu… to je bila ona, ali ovo nije bila Žaklina koju sam zapamtio. Ne… taj mršavi ‘dečak’ sa pegama je definitivno odrastao. Vau!
„Zdravo Uroše!“
Bila je fino visoka, duge, vitke, zgodne noge nestale su ispod tamno plave suknje dužine do kolena, koju je lepo obavijala njena naizgled čvrsta guza. Gore, pa, recimo da je privukla moju oduševljenu pažnju … i ono što je izgledalo kao par grudi većih od prosečnog. Bile su pune i okrugle. Ne znam od koje tkanine je bila napravljena njena bluza, ali bila je krem boje i prevučena preko tih raskošnih oblina na najseksi način, uvećavajući čak i najmanji pokret.
Koliko god da joj je telo izgledalo dobro, njeno lice je bilo zapanjujuće. Ogromne plave oči, okružene crnim pravougaonim okvirima njenih naočara, kontrastirale su vatrenoj eksploziji kose. Imala je kosti manekenke, sa visokim, širokim jagodicama, živahnim nosom i mekom zašiljenom linijom brade.
Poslednji deo slagalice bila su njena usta, remek-delo koje me je navelo da se zapitam kako bi bilo poljubiti te usne. Najneobičniji od svega bio je njen osmeh, ne zato što je bio jedinstven, ili izuzetan, ili bilo šta slično, iako je bilo i jedno i drugo. Ono što ga je činilo neobičnim je to što je uopšte bio tamo, jer nisam mogao da se setim da sam ga video kao dete.
U svakom slučaju, sada je bio tu, i sijao je. „Zdravo Žaklina! Dugo se nismo videli“, odgovorio sam pružajući ruku.
„Posle koliko?… Dvanaest trinaest godina? Mislim da možemo bolje od rukovanja, zar ne?“ Zakoračila je i pritisnula me u zagrljaju koji je bio dugačak i prisan a ona nije mogla da sakrije te ukusne, čvrste kugle koje su mi izazvale udubljenja u prsima.
„Kakve su šanse… posle toliko vremena i tako daleko od kuće… da se sretnemo na ovaj način? Lepo je videti te. Dobro izgledaš.“
„Hvala“, odgovorio sam, uzvraćajući joj osmeh, „ne mogu da verujem kako ti dobro izgledaš“, nastavio sam. “Izgledaš fantastično!“
„To je lepo od tebe“, nasmejala se. „Znam da izgledam drugačije nego kada si me poslednji put video. Bila sam jedno štrebersko dete.“
„Zar nismo svi bili?“ Nasmejao sam se, pokazujući joj da sedne i zauzeo svoju stolicu.
Prešli smo odmah na posao, manje-više. Kada se Žaklina nagnula napred da mi pruži svoj poslovni plan, njena bluza je visila sa njenih grudi, dajući mi primamljiv pogled na mesto gde su njene kremaste sise bile uvučene u veoma kratak, beli, čipkasti grudnjak. 
Imao sam isti pogled svaki put kada je htela da istakne nešto na dokumentu, što se pokazalo prilično često. Bilo je potrebno samo nekoliko pogleda da se zaključi da ima zaista, stvarno lepe sise, a kada se zavalila, dve jasne izbočine su pokvarile glatku tkaninu njenog gornjeg dela.
Opustila se, prekrstila noge i poskakivala stopalom. Stolica je bila dovoljno udaljena da sam mogao da vidim većinu njenih nogu na mestu gde je sedela, dodajući mojoj listi ometanja, koja je sve vreme postajala duža. Kao i moj kurac, ali barem je bio ispod stola. Zatim je raskrstila noge i ponovo prekrstila, a moj pogled privukao je prorez na njenoj suknji. Nekoliko centimetara glatkih butina pokazivalo se iznad njenih čarapa, a ja sam započeo drugi deo svoje liste ometanja.
Nekoliko minuta kasnije, nakon još jednog ciklusa ponovnog ukrštanja, butina se vratila, a ona je poprimila izgled gladne tigrice koja vreba plen. To je uticalo na moju koncentraciju. Njen dobro oblikovan i koncizan poslovni plan počeo mi je da ima smisla koliko i egipatski hijeroglifi.
Nisam mogao da se koncentrišem na zadatak. „Mora da postajem gladan“, rekao sam, zatvarajući njenu fasciklu, „jer su mi oči mutne. Jesi li već jela Žaklina?“
„Ne, nisam“, odgovorila je smešeći se. „Ti plaćaš?“
„Naravno. Ti si klijent… takav je red“, nasmejao sam se. „Ima jedno lepo mesto na drugom kraju ulice. Možemo da jedemo dok pričamo o tvom kreditu. Radni ručak.“
„U redu. Idemo“, dodala je, ustajeći. „Ti vodi put.“
KRAJ 1. Dela
