Božićna romantika 1. deo
„Neću biti ogorčen za Božić.“ Pavle je to ponavljao iznova i iznova tokom tih tmurnih nedelja sam u svom jednosobnom stanu, sa jakim snegom napolju i praznim slomljenim srcem unutra. Nije bio ogorčen. Mnogo. Ali veoma nepoverljiv i još uvek opterećen sećanjima na nedavna teška vremena, ali manje ogorčen nego što se osećao nedeljama. Naravno, imao je mnogo razloga da ne bude ogorčen – hiljade i hiljade razloga, većina njih u banci – i samo jedan razlog da se i dalje oseća loše.
A taj jedan razlog je sada bio stotinama kilometara daleko. Pored svog tog novca, ispijanje skupog viskija u udobnom pabu u elitnom švajcarskom skijalištu sa veseljacima iz celog sveta bio je veoma dobar razlog da zaboravi na sve i uživa u prazničnoj sezoni. Ali ipak nije bilo lako, posebno u ovo doba godine. Ipak, Pavle je sebi dva meseca govorio da više nikada neće poveriti svoje srce ženi.
Sara – njegova izgubljena lepotica – možda je baš tog trenutka živela kod svog dragog profesora, ali u kišnom, depresivnom gradu. Njegovo veliko bekstvo iz tog njihovog grada konačno se dogodilo tog jutra, letom prve klase – jedino je žalio što je trajao samo dva sata – nakon čega je usledila vožnja autobusom kroz slikoviti alpski grad koji je izgledao kao scena iz božićne diorame, završavajući se u veličanstvenom odmaralištu gde je imao sreće da rezerviše u poslednjem trenutku.
Stigao je dovoljno rano za popodne na padinama, i to je više nego ispunilo njegova očekivanja. Lako je za momka iz ravnog vojvođanskog grada da bude oduševljen velelepnim planinama i skijalištima. Ali ovo je zaista bio život, a Pavle je stigao željan da ga živi! Ukusni sveprisutni ukrasi crvene i zelene, srebrne i zlatne boje po celom udobnom kafiću, divna esencija cimeta i začina u vazduhu od grickalica koje su ispunjavale stolove, klasici Neta Kinga Kola i Frenka Sinatre, bučna vatra u kaminu preko puta šanka.
To je ono što je Pavle zamišljao za sebe kao dete kada je sebi obećao da će jednog dana provesti praznike u elitnim delovima evrope. Upravo ga je taj trenutak naveo da vežba francuski i da se bori za stipendiju koja ga je dovela ovde posle fakulteta. To ga je sprečilo da se vrati u Srbiju prošle jeseni kada je pretrpeo dvostruki udarac – neuspešna poslovna praksa i njegova voljena Sara koja ga je ostavila zbog svog akademskog mentora.
Sedeći za računarom, sat za satom u noć, a ponekad i celu noć, proučavajući trendove i finansijske vesti i čekajući baš pravo vreme za kupovinu i prodaju, trebalo mu je malo sreće koja bi ga mogla izvući iz ličnog pakla za pravi odmor u planinama. I jeste. Oh, kako jeste! Jedina stvar koja je nedostajala njegovom radosnom trijumfu bila je ta da je, kod kuće, kada je maštao o ovakvom odmoru, Pavle uvek zamišljao da će pored njega biti lepa žena.
„Još jedno piće, gospodine?“ začuo se glas na francuskom. Seksi karirana haljina šankerice ne bi mu olakšala da izbaci Saru iz misli, jer je nosila kariranu suknju na njihovom poslednjem sastanku. Mrzeo je sebe što se toga seća, baš kao što je mrzeo da se seća divnih stvari koje su rekli jedno drugom dok su se zabavljali. Ali ona se vratila na kišni, jadni sever sa svojim oženjenim profesorom i šansom da se njegova žena pojavi bilo kada, a on je mogao slobodno da se divi šankericama.
Nije dozvoljena ogorčenost za Božić, podsetio je sebe. „Da, hvala“, odgovorio je Pavle, takođe na francuskom.
„Oh, vi ste sa balkana.“
„Oprostite mi na naglasku.“
„Ne, veoma dobro govorite francuski!“
„Hvala… hvala na tome.“ I mislio je to ozbiljno. Ljudi ovde su bili mnogo ljubazniji nego što je bio naveden da veruje.
„Da li ste prvi put u Švajcarskoj?“ upitala je dok mu je sipala viski.
„Da, došao sam da ovde provedem Božić. Mnogo je lepo.“
„Pa, srećan Božić.“ – odgovorila je.
„Dobro… možda sam malo ogorčen. Ali gorčina može biti zabavna. Možda sam sam, ali to znači da sam slobodan da gledam koga god želim i mislim šta god želim. A gledanje je ionako bezbednije nego osećanje bilo čega!“ – pomislio je u sebi.
Sa bolom zbog gubitka još uvek svežim u glavi, Pavle nije smatrao ideju ljubavi ništa privlačnijom sada nego što mu je bila u zatvorskoj ćeliji koju je nazivao svojim malenim stanom. Ništa nije vredelo rizikovati to ponovo! Kakva god da su bila njegova interesovanja, Pavle je voleo da misli da je džentlmen. Ne želeći da učini šankericu neprijatnom svojim pohotnim interesovanjima, okrenuo se da pogleda ostale dame.
Iako je živeo u zapadnoj Evropi pune dve godine, Pavle je i dalje bio sklon povremenom osećaju da je seljak samo zato što je bio Srbin iz vojvođanske ravnice. Da bi izbegao taj osećaj na ovom putovanju, otišao je u šoping sa svojim novostečenim bogatstvom i kupio brdo nove garderobe, elegantni džemperi i pantalona krojenih po meri.
Večeras je nosio jedan takav ansambl i našao se u dobrom društvu među slično obučenom gospodom iz raznih delova sveta (sudeći po mnogim jezicima i naglascima koje je čuo) i ženama u prikladno toplim zimskim haljinama. Svaki strah od isticanja ili osećaja preteranog sada je bio zaboravljen. Zaista, među gomilom je video samo jedan par koji je bio ležernije obučen.
Primetio ih je ranije na večeri: roditelji, 10 do 15 godina stariji od njega, dve mlade devojke koje su se prilično dobro ponašale na večeri, ili mu se bar tako činilo sa šanka. Amerikanci, Pavle je pretpostavio zbog njihovih farmerki i običnih cipela, iako je sedeo predaleko od njih da bi prepoznao jak američki akcenat.
Piće je sada preuzelo kontrolu, Pavle je odsutno zurio u par i pitao se o njima – da li su oni zaista Amerikanci? Devojke su sada bile negde drugde dok su se mama i tata pridružili bolje obučenim ljudima pored. Pavle je malo prekasno shvatio da je odsutno posmatrao ženu u uskim farmerkama. Bila je prijatno punačke građe, sa velikim grudima i zaobljenim kukovima koji su joj prilično stilski ispunjavali farmerke i beli džemper, čak i ako su bili previše ležerni za okruženje.
Imala je smeđe-crvene lokne i prijatan ženski osmeh za koji je Pavle prekasno shvatio da je bio upućen njemu. „Dobro veče“, rekla je, približavajući se šanku pored njega. Britanka, shvatio je Pavle. Divno jak radnički akcenat, prefinjen tek toliko da nagovesti priču o tome kako su ona i njen muž dovoljno dobro prošli da se pridruže elitnoj zabavi ovde, a i dalje divno egzotičan za dečka iz severne ravnice.
Izbliza je video da je takođe nosila malo šminke i voćni parfem. „Dobro veče. Izvinite ako sam zurio. Previše pića, pretpostavljam. Ja sam Pavle.“
„Ja sam Rouz.“ Rukovala se s njim, meka na dodir sa čvrstim stiskom. „A ovo je moj muž, Don.“
„Zdravo Pavle“, rekao je Don pre nego su se rukovali. „Diviš se celom pejzažu, zar ne?“
„Pretpostavljam“, rekao je Pavle stidljivo, olakšan što Donu izgleda nije smetalo što mladi balkanac odmerava njegovu ženu. „Nisam mnogo izlazio pre ovog putovanja. I pomalo je egzotično za mene, biti okružen sa toliko lepih ljudi, znaš?“
„O, znamo!“, rekla je Rouz.
„Da, ni mi nismo mnogo izlazili u poslednje vreme, štedeli smo za ovo prokleto putovanje!“, promrmljao je Don. „Ali vredelo je skloniti se od kiše. Ipak, prešli ste dug put, zar ne?“
„Ne toliko daleko koliko mislite“, rekao im je Pavle. Zatim, nakon još jednog gutljaja pića, uspeo je da izgovori ime grada u kome živi, sa malo gađenja.
„O, zar i tamo imaju užasne zime?“, upitala je Rouz ali Pavle je ćutao. „Ogorčeni smo malo, jesmo li?“ upita Rouz sa saosećajnim osmehom. Iako ga je pogodila njena upotreba te reči, Pavle je ostao pribran.
„Izvinite. Da, mislim da jesam malo. Ovih nekoliko meseci je bilo veoma teško za mene. Izgubio sam posao, izgubio ljubav, i evo me ovde polu pijan u društvu kojem ne pripadam.“
„Ohhh jadničak.“ Rouzin izraz lica se potpuno promenio.
„Ali to što si sada ovde znači da su se stvari okrenule?“ – upita Don.
Pavle je klimnuo glavom i otpio piće. „Jedva mogu i sam da verujem. Ali hej, ovo je doba godine za čuda. Vratio sam sve osim devojke, i zašto me to sada muči?“
„I tako si završio na ovom igralištu za praznike, je li?“ promrmlja Don.
„O, prestani sa tim!“ Rouz ga je prekorila. „Moraćete da oprostite mom mužu. On se ne nosi baš najbolje sa svim ovim svetlucavim, svečanim stvarima.“
„Pavle zna šta mislim, siguran sam“, rekao je Don. „Sve je ovde nekako… čudno. Klinački.“ Pogledao je ka šanku da se uveri da su šankerice van domašaja. „Te karirane haljine, to je zaista kap koja je prelila čašu. Zar ne misliš tako Pavle?“
„Zapravo“, priznao je Pavle. „Nećete verovati ali baš mi se sviđaju. Uvek sam mislio da je užasno nepravedno kako povezujemo karirane suknje sa devojčicama. Mislim da izgledaju sjajno na odrasloj osobi ako se pravilno nosi.“
Rouz je izgledala oduševljeno. Don nije. „Oh, ti si jedan od onih osetljivih, je l’ da?“ Don se nasmešio, ali Pavletu je to izgledalo usiljeno. „Samo kažem da je svet već previše feminizovan. Ne treba mi da mi se trlja nos o to na odmoru.“
Pavle je bar mogao da pretpostavi zašto Rouz sada nosi farmerke. „Mislim, došli smo ovde da skijamo, a Rouz želi da se sredi, a ja sam kao…. Ma znaš već – idemo da pijemo, a onda se vraćamo u našu prokletu sobu.“
„Don“, rekla je Rouz čvrsto. „Ako si mrzovoljan, možda bi trebalo da se vratiš gore. Sigurna sam da bi devojkama ionako dobro došlo društvo.“
„Prokleto preskup odmor! Samo to kažem.“ Don je čvrsto spustio čašu i ustao. „Ostavljam vas dame, nastavite da tračarite i sejete tugu. Ja idem gore da se napijem“ – rekao je i izjurio iz bara.
Pavletu je bilo neprijatno da gleda Rouz u početku. Delovala je povređeno nakon ovog pijanog ispada njenog muža, ali prkosno. Sa blagim osmehom, pitao ju je: „Hoćemo li mi, dame, da popijemo piće ili dva?“
„Nadala sam se da ćeš pitati.“ Rouz je uspela da se osmehne. Onda je primetila sto u uglu pored božićne jelke koji se upravo oslobađao. „Hajde da sednemo tamo.“
**
„Odmor je ionako bio za njega“, objasnila je kada su seli. „Već nekoliko godina smo zajedno, pa onda imamo krizu, pa se opet spojimo i tako. On ima ozbiljne probleme sa obavezama, ako znaš na šta mislim. Dosta mi ga je, stvarno, stalno daje glupe komentare poput ovog za devojke i feminizam… znaš. Ali… čovek ne bi trebalo da bude sam za praznike.“
Shvatila je svoju grešku trenutak prekasno. „Oh Pavle, ne zameri mi. Nisam želela da to tako zvuči.“
„U redu je“, uverio ju je Pavle, iako ga je komentar zaboleo. „Mislim da znam tačno o čemu pričaš Rouz. Imao sam svoja nedavna iskustva sa ljudima koji donose glupe odluke u ljubavi.“
„Da, devojka kod kuće koju si pomenuo. Dakle, stvari nisu uspele?“
Uzeo je veliki gutljaj viskija i duboko uzdahnuo: „Ostavila me je zbog oženjenog profesora, ako možeš da veruješ u to! Zato sam ovde sam, i iskreno, ne žalim zbog toga. Dobar sam u tome da budem sam i posle svega kroz šta sam prošao ove jeseni, ne smeta mi da ostanem sam.“
„Ne! Oh Pavle. Ne smeš tako govoriti. Jedva te poznajem ali očigledno je da je ona prokleta budala. Nema sumnje da misli da će joj biti veran čim ostavi ženu.“
„Tačno to je rekla“, priznao je Pavle. „’Ostaviće ženu, evo samo što nije… a moja budućnost je sa njim’“, imitirao je Sarin glas. I počeo je priču koju je bio primoran da svake večeri prevrće u glavi svih tih nedelja kada je pokušavao i ne uspevao da zaspi: kako su se slučajno sreli u omiljenoj kafani i započeli razgovor o tome koliko je mesto udobno i kako bi bilo savršeno za maženje sa voljnim partnerom tokom cele zime samo kad ne bi bili sami.
„Ta rečenica je uspela?!“ upitala je Rouz.
„Ako si tip koji se oseća osetljivo kao ja, uvek će uspeti“, rekao je Pavle.
„Ne znam. I ja sam jedna osetljiva duša. Zato sam iznenađena što je uspelo kod nje.“
„Oh, uspelo je itekako.“ – nastavio je priču. Mnogo divnih kasnih večera u lepim mračnim restoranima, filmovi sa puno držanja za ruke i oboje su pucali na visoko, ali ništa fizičko se još nije dogodilo… a onda jedne noći priča o njenoj sopstvenoj prošlosti: afera sa svojim akademskim mentorom, ali je prekinula jer je on bio oženjen, osim što je sada pričao o razvodu.
„Ona je jebena budala“, rekla je Rouz, saosećajno klimajući glavom.
„Veoma naivna. Bio je još jedan sastanak posle toga, u njenom omiljenom kafiću.“
„I tog dana je nosila karirano?“
„Čitaš me kao knjigu Rouz.“ – rekao je Pavle sa tužnim osmehom. „Ispadoše karirane suknje moja najveća slabost. To me se ne tiče, ali sam šokirana što ih tvoj muž toliko ne voli.“
„Ovih dana mu se ništa ne sviđa“, suvo je odgovorila Rouz. „Ali u svakom slučaju, ova glupa devojka, Sara, dolazi na sastanak u kariranoj suknji… i?“
„Ehhh… tada imamo prvi poljubac. Apsolutno prelepo, kao knjiga bajki, znaš na šta mislim? I odjednom pomislim… osetim – uspeo sam! Srećno do kraja života! Međutim, sledećeg dana me zove da kaže da je odlučila da sledi svoje srce a to znači da se vraća svom jebenom oženjenom profesoru.“
Mogao je da vidi u Rouzinim očima da je sve previše dobro razumela. „Žao mi je Pavle.“ – i sama je izgledala pomalo uplakano, a Pavle je žudeo da je uzme u naručje. „Znam šta čeka tu jadnu devojku. Ne očekujem da ćeš je sažaljevati, ali…“
„Na neki način, sažaljevam je“, složio se Pavle. „Naravno, mnogo mi je lakše da to kažem sada kada je isceljenje počelo.“
„Pa kako si zapravo dospeo ovde? Spomenuo si da si i izgubio posao?“
„Otišao sam tamo, daleko od kuće, da učim, a oni su želeli nekoga ko već ima iskustva. Nisu saznali dok nije bilo prekasno. A ja sam već bio potresen.“
„Pretpostavljam da si našao novu?“
„Ne baš.“ U prvim minutima, Pavle nije osećao ništa osim saosećanja prema jadnoj Rouz. Ali dok je sedela tamo pred njim, svetlucava svetla su igrala po njenom džemperu i njenoj prelepoj kosi, pojavio se sasvim drugačiji osećaj.
„Ovo će zvučati zaista depresivno, ali vidiš da je imalo srećan kraj. Nakon što me je šutnula, većinu vremena provodio sam zatvoren kod kuće. Nisam želeo mnogo da izlazim jer bih mogao da je sretnem sa njenim novim muškarcem, znaš, a osim toga, bio sam bez posla i nisam imao novca za trošenje. Uz sve to, vreme je tada postalo zaista loše, hladno, kišovito i mračno sve vreme. I trebalo mi je bekstvo, i još novca.“
„Dakle, okrenuo si se paktu sa đavolom?“ Rouz se sada kezila, zaboravljajući na sopstvene probleme.
„Moglo bi se tako reći. Dnevna berza, nešto poput hobija.“
„Pa to zvuči potpuno zdravo u poređenju sa onim što sam mislila!“
Nasmejao se Pavle. „Međutim, bilo je savršeno za mene. Bio sam zatvoren u svom stanu, nisam imao gde da odem i šta da radim, i mogao sam da sedim tamo za računarom i satima gledam u jebene dijagrame. U početku sam bio veoma konzervativan – deset evra ovde, dvadeset onde… postao sam prilično dobar u tome.“
„Veoma zanimljiva priča.“ rekla je Rouz. „Znači, moći ćeš lako da platiš ovaj odmor.“
„Ma sve je otplaćeno, svašta nešto novo kupljeno, poput ove odeće na meni…“, rekao je Pavle.
„Ljubomorna sam!“ rekla je Rouz, a onda se brzo obuzdala. „Oprosti mi, tvoje finansije me se ne tiču.“
„Opusti se“, rekao je Pavle. „Sada smo prijatelji, zar ne? Samo mi devojke?“
„O nebesa, tako mi je žao zbog toga! On je pravi ženskaroš, a opet, sve što je ženstveno, posebno ako drugi muškarac kaže da mu se sviđa, postane sav ljut. Moja je odluka bila da dođemo ovde, ali sam mislila da će se i njemu svideti. Malo kvalitetnog vremena za nas i ćerkice, da sredimo stvari. Ali on se nije ni trudio da izabere neku lepšu odeću za večeru. Trebalo je da obučem prokletu večernju haljinu samo da bih mu pokazala…“
„Ili kariranu suknju“, rekao je Pavle uz kikot.
Rouz se glasno nasmejala i dodirnula Pavletovu ruku. „Hvala, to mi je trebalo. Bože, kako mi je to trebalo.“ Duboko udahnuvši, ponovo je prekrstila noge i naručena je još jedna runda pića.
„Kod kuće smo ponekad imali sneg za Božić, poslednjih godina i ne baš, ali sam uvek zamišljao da zimski praznici bez snega prosto nisu dovoljno dobri. Legao bih u krevet na Badnje veče i ostajao budan do kasno slušajući muziku na slušalicama, zamišljajući da ću se sledećeg jutra probuditi na mestu koje izgleda kao… pa, kao ovo gde smo sad. Ne ložim se ja na Švicu i te fore, ali planina, belo, sneg….“
„A verovatno si zamišljao i elegantnu suprugu sa kojom bi podelio praznike, i puno vina i prave zabave“, rekla je Rouz.
„Kako si znala?“ – Pavle je bio zaintrigiran – to je bilo potpuno tačno.
„Zato što sam i ja zamišljala isto za sebe“, tužno je priznala Rouz. „Videla bih sebe sa divnom malom kućicom u planinama, u lepoj odeći i sa zgodnim gospodinom pored sebe…“ Njen glas se utišao, a Pavle je pružio ruku i uzeo je u svoju. Želeo je da uradi mnogo više od toga, ali to ne bi bilo primereno.
„I ovo će proći“, šapnuo joj je Pavle. „Stvari su se popravile za mene, mogu se popraviti i za tebe.“
Rouz je šmrknula i klimnula glavom. „U pravu si, mogu. Ali svaki put kada Don uradi nešto poput onoga što je uradio večeras, jasnije mi je da se neće popraviti sa njim. Govorim sebi da je dobro za devojke ako ostanemo zajedno, ali nije…“
„Ne znam šta da kažem“, rekao je Pavle. „Ne znam ništa o vaspitanju dece i tim stvarima. Ali znam da zaslužuješ bolje, Rouz.“
„Oprosti za sve ovo. Nisam htela da te deprimiram svojim frustracijama i … možda je vreme da se povučem. Gore me sigurno čekaju.“
„Nemoj se osećati loše. Ja verujem… ma ja znam da će biti bolje. Zaista to verujem jer ti to zaslužuješ.“
„Hvala ti Pavle. Nije floskula, zaista mi je mnogo prijalo druženje sa tobom. Samo nemoj da me sažaljevaš, to nemoj.“
„Neću Rouz. Iskreno pričam ono što osećam, to je sve.“
„Hvala još jednom. Ali verovatno je najbolje da ja krenem gore polako. Trebalo bi da vidim kako su devojke.“
„Naravno.“
Kraj 1 dela
0906/444-808 – lokal 5 kada se javi ljubazna sekretarica trazi Administratorka i javiću ti se
Važi samo za Srbiju. Pozivi su mogući iz fiksne telefonije Srbije i mobilne mreže MTS-064,065 i 066 i A1 mreza 060 i 061.
