Profesoricin dodir pod stolom

Dr Svetlana P. to sam ja. Četrdeset pet godina, vodeća dama na fakultetu prirodnih nauka. Imam odeljenje kojem rukovodim veoma uspešno. Ali taj dan se otegao u večnost. Kao četvoro nervozna deteta pre ručka, recitovali smo izveštaje kao roboti. Moj panel projekta „Beskonačnost“, čine: moja malenkost, Darko, koji uopšte ne liči na tipičnog profesora matematike – više na nastavnika fizičkog. Elenora iz fizike, koja voli da nosi sve što je obojeno u braon; i Rašo inženjer, entuzijasta za čudne sportove.

Do tri sata smo bili poluuspavani, zimsko sunce je već nestajalo. Darko mi je bacio fasciklu sa prstenom od kafe na njoj. „Imam nešto zanimljivo za tebe Ceco. Stefan Pavlović, nagrađivani brucoš iz biohemije. Prošlog leta je ovde bio na istraživačkoj praksi.“

Prelistala sam izveštaj. Solidan predlog za istraživanje. Nije delovao kao uobičajeni „klinac“ kojeg guraju glavonje sa visine. Iz malog mesta, vredan, nadinteligentan. „U redu“, promrmljala sam, ispravljajući levu najlon čarapu ispod stola. „Uvedite ga.“ Suknja me je stezala dok sam se okretala u udobnoj stolici, trebalo je da bude za broj veća.

Prozirne čarape sa crnim šavom, kupila sam ih na novogodišnjem sniženju u pola cene. Oh, i nalakirala sam nokte na nogama u crveno jutros. Ušao je. Pogledom sam ga dočekala, i sa veoma malim, neprimetnim osmehom. Dan je bio loš, spor, dosadan, nisam mogla da se smejem na silu. Viši nego što je sugerisala njegova fotografija na prijavi, ramena su mu naprezala jeftinu tkaninu bele košulje.

Teget odelo je bilo više nego očajno, očigledno kupljeno za tu priliku. Kravata mu je bila iskrivljena, teget sa crvenim prugama. „Kolega Pavloviću“, rekao je Darko, nejasno mahnuvši ka praznoj stolici. „Molim vas, sedite.“

Mladić je klimnuo glavom: „Hvala vam.“ Glas mu je imao blagi seoski prizvuk, iz radničke porodice, biser za budućnost. Znoj mu je bio vidljiv na slepoočnicama uprkos hladnoći. Elenora je počela, ne dižući pogled sa svojih beleški. „Ja sam profesorka Elenora. Ovo su moje kolege dr Darko, dr Rašo i naravno dr Svetlana. Vaši uspesi na takmičenjima su za primer. Mlada nada biohemije.“

„Drago mi je što sam vas sve upoznao“, rekao je Stefan, prstima čvrsto stežući stolicu. Njegov pogled je prelazio sa jednog na drugog, zadržavajući se na meni pola sekunde duže. Nagnula sam se napred i rukovala se sa njim, čvrsto, snažno. „Opustite se gospodine Pavloviću. Samo razgovaramo o vašim interesovanjima i šta vas čini… radoznalim da budete deo baš našeg programa.“

Elenora je počela svoju standardnu prvu reč. „Dakle, gospodine Pavlović, zašto baš „Beskonačnost“?

Dok je Stefan pričao, posmatrala sam ga. Zaista sam ga posmatrala. Nešto poznato kod njega mi je prožimalo mozak. Ta vilica, te oči, taj akcenat koji se pojačava kada se unervozi. Podsetilo me je na nekoga iz prošlosti. Pomerila sam se na stolici, pokušavajući da preusmerim misli. Grubo mesto ispod stola mi je zakačilo čarape. Peta mi je malo iskliznula iz cipele. Nenamerno, moja čarapa je dodirnula njegovu nogu.

Rečenica mu je zastala na mikrosekundu pre nego što je nastavio. Gotovo neprimetno. Ali ja sam primetila. I nisam samo primetila već se i moja pička malo trznula od interesovanja. „Svetlana?“ Elenorin glas je prosekao moje misli. „Možda biste želeli da pitate kandidata o eseju?“

„O! Da, da zaista“, preturala sam, mešajući papire. „Gospodine Pavlović, vaš esej o inženjeringu svojstava enzima je bio… moram reći, prilično impresivan.“ Noga mi je ponovo lebdela naviše, ovog puta sa namerom. „Posebno diskusija o alosterskoj regulaciji.“ Moja noga u čarapi je zakačila za njegove jeftine pantalone uz škripanje od statičkog elektriciteta. Oči su mu se malo raširile, ali glas mu je ostao stabilan, onaj naglasak se pojavio.

„Hvala vam. Oduvek mi je bilo… khm, fascinantno kako proteini menjaju oblik.“ Malo se pomerio, ali se nije odvojio. „Kao male mašine, stalno se prilagođavaju različitim… ovaj, uslovima.“ Pritisnula sam prste u čarapama uz njegov list. Osećalo se čvrsto. Jako. Pritom, taj skupi najlon je čudna stvar. Nekako hvata, pa klizi.

„Fascinantno… mislim, ovo molekularno vezivanje“, rekla sam, pokušavajući da zvučim profesionalno dok je moje telo radilo veoma neprofesionalne stvari ispod stola. Osetila sam kako mi se grudi stežu, bradavice se čvrsto pritiskaju uz grudnjak. Nastavio je bla, bla, enzimi, nešto, proteini… Nisam baš slušala u tom trenutku, samo sam gledala kako mu se usta pomeraju.

Klimnuo je glavom, oči su mi bile predugo uprte u njegove. „Sve se vrti oko prepoznavanja signala i prilagođavanja.“ Pričala sam, ali kako da držim prokleto predavanje! Blebetala sam nauku dok mi se stopalo penjalo uz njegovu nogu. Hmm, pitala sam se kakav bi bio da smo sami u kancelariji. I dalje ovako nervozan? Ili drugačiji? A onda sam pomislila – kako bi mogao da izgleda go, vezan za moj krevet?

Rašo se umešao sa nekim glupostima o računarskim modelima. Dok se Stefan okretao da mu odgovori, jače sam pritisnula stopalom. Savila sam prste na nogama da bi osetio najlonsku senzaciju. „Zanimljiv pristup“, rekla sam, podižući stopalo više. „Šta je sa, hm, etičkom stranom?“

„To je…“ Glas mu se slomio kada su mi prsti istražili unutrašnjost njegove butine. Teško je progutao. Neverovatno dobro se držao. Izgledao je pribran. Osim kapljice znoja na usni. Ali njegove oči… Bože, njegove oči. Elenora je završila sa nekim kvantnim glupostima. Moja noga je pošla naviše. Hvala Bogu na velikim stolovima od mahagonija.

Onda sam osetila mali grč u levom stopalu, dok nije postalo nepodnošljivo. Nije lako držati elegantan luk bez vežbe. Zato sam tiho izla desnu štiklu. Morala sam biti suptilna. Ako sam išta naučila u akademskim krugovima, to je kako promeniti taktiku usred predavanja. Štikla je pala na pod ali tako oprezno da se nije čulo.

„Odlično“, Elenora je zvučala impresionirano. „Dr Svetlana?“

„Hmm? Da“, moj glas je izašao suvo i promuklo. Popila sam malo vode. „Ali kako biste osmislili eksperiment da to procenite?“ Prsti desne noge su pravili nesigurne krugove na njegovoj butini. Oštro je udahnuo, ali je nastavio da odgovara. Briljantan um zapravo. Ali ruka mu se tresla kada je posegnuo za vodom.

„Verujem da…“ Teško je progutao. „Izvinite. Khm….“

„Sve je u redu kolega, ionako smo vas predugo zadržali. Mislim da ovo pokriva sve tehničke delove“, Darko je pogledao na sat.

„Ali kolega Darko, šta ćemo o pitanjima vezanim za fakultetski život?“ Trebalo je da pitam o vannastavnim aktivnostima. Umesto toga, prsti na nogama su mi se popeli više, nespretno udarajući o njegov gornji deo butine. Zglob mi se bolno uganuo. Noga je naišla na nešto tvrdo. Zaista tvrdo. „Gospodine Pavlović“, pokušala sam da zvučim normalno, „kako biste mogli doprineti našoj zajednici, osim samog akademskog rada?“ Zatim sam pritisnula stopalo na njegovo međunožje!

Rajsferšlus? Nikako. Bilo je zajebano, posebno u najlonkama. Ali desilo se nešto neverovatno. Prvo je sklonio kap znoja sa čela, a ruka mu je tada veoma diskretno nestala ispod stola i… sranje! Otvorio je šlic! Potom je usmerio moje stopalo pravo na svoj izloženi kurac. Vruć. Tvrd. Izložen. Go! Ispod prokletog stola. NA INTERVJUU. Isuse Hriste. Vene. Mogla sam da osetim VENE kroz svoju čarapu. Prava priča. Muški kurac uz vaše prste tokom intervjua? Zastrašujuće. Ali i neverovatno?

Vruća koža. Ma vrela. Pulsira. Kao da dodiruješ nešto divlje i opasno. Osim što nije ruka, već noga, a mi pričamo o nauci sa kolegama odmah pored mene! „Ja bih“, progutao je, znoj mu se oblio vilicom, „učinio sve da napredujemo i da poboljšamo rad. Mislim da je „Beskonačnost“ vrhunski program i ako bih bio deo njega, ne bih vam ukaljao ime.“

Njegove oči su se uprle u moje. „Ja sam fin momak, obećavam. Fakultetski život shvatam ozbiljno.“

U svakoj reči je bilo dvostruko značenje. Odjednom sam se osetila nadmašenom. Moji mišići su protestovali. Nisam bila tako seksi sa stopalima kao što sam zamišljala. Nezgodni položaji i naprezanje nogu. Bolelo je.

„Dobro“, pokušala sam glatkim udarcem, ali sam ga umesto toga bocnula. Noga mi se grčila.

Elenora ga je pogledala. „Jeste li dobro gospodine Pavlović? Pocrveneli ste.“

Srce mi je gotovo stalo. Osećala sam kako mi se lice zagreva. Da je Elenora znala šta se dešava ispod prokletog stola, izbacila bi nas oboje, prijavila i uništila nam karijere! „Malo je toplo ovde“, posegnuo je za još vode i prolio malo po užasno ružnoj kragni. Njegova ruka nije bila mirna.

„Brzo smo gotovi, obećavam.“ – smirila sam situaciju. „Još jedno pitanje“, nisam bila spremna da stanem. Njegov kurac je bio vruć uz moju nogu. „Stefane…“ – prvi put sam ga nazvala imenom: „Kako se nosiš sa izazovima?“ – nisam persirala: „Sa testovima… smirenosti?“

„S… smirenosti?“

„Mhm… kakav si u napetim situacijama. Psihološkim.“ Moja noga se pomerila uz njega. Osetila sam vlažnost kroz čarapu. Ona predivna bistra kap pre nego što svrši. Njegova ruka me je zatim zgrabila za stopalo… Nije me odgurnula… preuzela je kontrolu. Naši pogledi su se sreli. Nešto se pomerilo. Jebote. Počela sam da mislim da sam ja glavna, pametna profesorka koja se igra sa nervoznim „dečakom“. Ali njegova ruka… čvrst stisak. Samouvereno.

Trebalo je JA da odlučujem o njegovoj prokletoj budućnosti. Ali ispod tog mahagonija, sa Elenorom koja brblja o kvantnim glupostima, on je vodio predstavu. „Verujem“, glas mu je bio stabilan, prstom prelazeći po šavu moje čarape, „da najviše naučite o ljudima po tome kako se nose sa iznenađenjima. Znate, poput nenajavljenog blic testa. Morate biti spremni u svakom trenutku.“ Njegov akcenat sada je bio prilično jak.

„Znači uvek ste spremni gospodine Pavloviću?“ – pitala sam dok je trljao moje stopalo u najlonu svuda po svom debelom mladom kurcu. Prstima je prelazio duž moje čarape. Zamalo nisam riknula. Pronašao je moj osetljivi list. Trznula sam se, pritiskajući mu erekciju snažno. Moja pička je praktično pulsirala. Počelo je kao moja igra. Moja pravila. Ali mali je bio opasan. I nije bio mali, nikako. Ufff mokre gaćice. Zastaje dah.

„Uvek jebeno spreman.“

„Molim?“ Uzdahnula sam. Gledala u njega pa u kolege. Zar niko nije to čuo? Zašto niko ne izgrdi studenta koji je upravo opsovao!?? Da li je opsovao? Da li sam umislila? Jebote, bilo bi tako čudno a tako napaljivo da mi priča prljavo sa tim akcentom! Stefanova ruka još uvek na mojoj nozi. Pokušala sam da se odmaknem, ali je čvrsto držao. Njegovo lice je izgledalo potpuno nevino.

Zakašljao se glasnije, ali znala sam zašto! On je pocepao vrh moje najlon čarape! Uzeo je još malo vode, sve vreme nameštajući se pod stolom. Umotao je pocepanu čarapu oko svog kurca. Gurnuo ga je u procep uz moje nalakirane nokte. Kretao se, jebao je moje stopalo kroz procep čarape. Tucao me ali iznad stola nije se videlo. Govorio je. Nisam slušala. A onda se dogodilo. Ukočio se.

Njegov stisak se pojačao oko mog skočnog zgloba dok se toplina širila svuda. Vrelina mi je obavila stopalo. Trgla sam se od iznenađenja, obarajući flašicu vode. Prosulo se ka njemu i po pantalonama… Svi su skočili sa svojih mesta! „O Bože, izvini!“ Miris. Između prstiju. Mokro. Vruće. Osećam kako prodire kroz najlon. Isuse. Elenora prilazi Stefanu i sklanja svoje beleške sa lokve. On se privlači stolu za svaki slučaj jer mu je kurac i dalje zarobljen u mojoj čarapi.

Ja sa stopalom prekrivenim spermom ispod stola, zamalo i sama nisam svršila! Prljavština. Sa ljudima okolo. Jebote! „Aman Svetlana“, promrmlja Darko, brišući rukav. Gužva je dala Stefanu trenutak da se sabere. Njegovo lice se jedva promenilo osim blago razdvojenih usana i malog drhtaja. Trebalo je da budem glavna! Sofisticirana profesorka se igra sa nervoznim studentom. To je bio plan! Zapravo, nije bio plan, ali … Umesto toga, on je okrenuo scenario dok su me kolege krivile za nespretnost.

„Mislim da smo završili“, moj glas je zvučao čudno. „Hvala vam na vremenu gospodine Pavlović.“ Osetila sam kako se njegova lepljiva masa hladi između mojih prstiju kada je povukao omekšali kurac i spretno ga zarobio nazad u pantalone. Moje najlonske čarape prekrivene njegovom mladalačkom spermom. Morala sam da smislim izgovor da posetim toalet pre sledećeg intervjua. Trebalo bi da se stidim. Jesam li? Ne? Nikako.

„Čućemo se kolega posle Božića“, Elenora je ustala da se rukuje sa Stefanom.

„Zadovoljstvo je bilo moje“, rekao je Stefan, sa fasciklom strateški držanom ispred sebe. Pogledao me je poslednji put. „Mnogo mi je drago doktorka Svetlana. Vaš rad na savijanju proteina… uhh opasno stimulativan.“

„Hvala vam. Khm, toalet vam je niz hodnik, vrata levo“, rekla sam tiho dok su ostali skupljali svoje papire. „Možda biste želeli da se osušite. Izvinite još jednom kolega.“ Moje oči su nakratko pale na mesto gde je njegova fascikla prekrivala dokaze o tome šta smo upravo uradili. Naši pogledi su se sreli. Klimnuo je glavom i otišao. Srušila sam se u stolicu. Šta sam, dođavola, uradila? Moj posao. Moj brak. Sve je moglo biti srušeno!

Footjob sa brucošem!?? Kao neka jadna kriza srednjih godina. Ali, zašto nisam više uznemirena? Sperma na mojim prozirnim najlonskim čarapama; nepristojan dokaz. Trebalo je da bude moje malo tajno uzbuđenje. Moj nestašni trip moći. Kako se tako brzo preokrenulo? Jednog trenutka sam cenjena doktorka nauka sa otmenom kancelarijom, a sledećeg sam samo još jedna kučka sa vlažnim gaćicama.

Njegova ruka na mom zglobu. Taj glas. Bože. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome. Dvadeset godina gradim svoju reputaciju, uništenu jebenim klincem sa lepim rukama i… sočnom kitom. Nisam mogla da shvatim da li sam uzbuđena, posramljena ili se samo užasno plašim da me uhvate. Sve to zajedno, verovatno.

Ali niko nije ko bi me osudio nije osetio ono što sam ja osetila. Vrućinu. Opasnost. Apsolutnu bezobzirnost svega toga. Bože, pomozi mi, ponovo bih to uradila. Kako god, Stefana više nisam videla u kancelariji. Putovao je negde. Kako to znam? Našla sam ga na Instagramu dve nedelje posle intervjua. Ništa sumnjivo, samo sam lajkovala nekoliko njegovih fotografija. Poslao mi je poruku.

Zapravo, ne. To nije baš tačno. Prva sam mu poslala poruku. Posle tri čaše vina. Glupo, stvarno. Mogla sam sve da izgubim. Tako nepromišljeno. Nismo posle kuckali, nisam smela. Objavljuje prelepe snimke iz inostranstva. Jebiga, Kembridž mu je dao sve – novac, stipendiju, laboratorije i putovanja po svetu. Ponekad se uhvatim kako zurim u njegove fotografije kada bi trebalo da ocjenjujem testove. Moj muž Petar to nikada nije primetio, misli da samo skrolujem.

Još uvek ponekad sanjam o tom događaju u kancelariji. Probudim se mokra, čvrsto se uvijem u jorgan, krijem se čak i od sebe, a onda ipak posegnem za telefonom da proverim njegov profil. Jebeni vlažni snovi me teraju da proveravam njegov Instagram u 2 ujutru.

Ne, nikada se nismo sreli od tada. Nije o tome stvar. Ali uvek uživam gledajući njegove novosti. To malo obaveštenje sa njegovim imenom me i dalje napali. Jadno za ženu u mojim godinama, zar ne? Ali eto ga. Život je takav – haotičan. Ne uspevamo uvek da budemo razumni, ugledni ljudi kakvi se pretvaramo da jesmo. Ili šta god.

Možda sam samo perverznjak koji se zadovoljava drkanjem mlađih tipova nogama, stopalima, u najlon čarapama. Ko će ga znati… nije ni bitno.