Privatni časovi mladom učeniku 1. deo
Prišla sam lepo uređenoj kući u predgrađu Engleske. Divan travnjak, dupla garaža i upečatljiva drvena crvena vrata. Ova kuća se isticala na ulici. Poreklom sam iz Srbije, ali sam se preselila u Englesku da završim doktorat. To je bio san mojih roditelja kako bi se mogli hvaliti da sam diplomirala na Oksfordu. Čim sam pozvonila na vrata, otvorila ih je divna indijka u zelenoj haljini. Bilo je skoro kao da me čeka jer je tako brzo otvorila vrata.
„Marina, pretpostavljam?“ kaže dok me poziva unutra.
„Da, ja sam. A vi mora da ste gospođa Arora?“ kažem sa osmehom. Uvek su mi govorili da imam sladak osmeh. Bila sam prilično sitna, izbirljiva u jelu još od malih nogu.
„Uđi draga“, kaže ona. Govori prilično čistim engleskim, ali je prizvuk njenih korena nepogrešiv. Vrsta akcenta koju mnogi Indijci pokušavaju da izvedu kada žele da se pretvaraju da su otmeniji nego što jesu. Ona hoda napred sa očekivanjem da ću je pratiti. Poziva me da sednem, a ton joj je prilično strog, a lice hladno.
„Dakle, završavaš doktorat?“ pita ona.
„Da. Nastavljam tradiciju svoje porodice. Moji roditelji se bave medicinom. Moja majka je lekar, kao i otac. Ali ja sam studirala fiziku, tako da radim doktorat.“
„Dakle, nisi uspela da postaneš lekar.“ – zakolutala je očima. „Pa, reci mi nešto o svojim kvalifikacijama? Želim jasne podatke“, kaže ona veoma oštrim tonom.
Spremna sam na ovo i otvaram torbu da vadim sertifikat za sertifikatom o mojim kvalifikacijama i dostignućima. Imala sam samo 29 godina, ali sam bila prilično uspešna. Njen izraz lica nije mnogo odavao, ali je ispuštala neke prijatne zvuke.
„Vidiš Marina, za razliku od tebe, moj sin je idiot“, kaže ona prilično otvoreno, a ja grizem usta da se ne bih nasmejala.
„Sigurna sam da nije“, kažem.
„Majka zna te stvari. U svakom slučaju, njegove ocene padaju. Bio je učenik sa odličnim uspehom do ove godine, ali ne znam šta mu je. Profesori su takođe imbecili i nisu od velike pomoći“, rekla je.
„Ne brinite, rešićemo to. Potpuno je normalno da u tim godinama malo padnu ocene. Kao što znate iz mejla, imam slobodan termin petkom uveče“, kažem dok vadim svoj dnevnik.
„Zaboravi na to. Biće mu potrebne četiri seanse nedeljno. Plaćaćemo ti 500 funti nedeljno. Ako dobije peticu iz matematike i fizike, dobićeš bonus od 1000 funti.“ Uprkos tome što je to velikodušna ponuda, zaprepašćena sam njenim nepoštovanjem mog vremena i njenim opštim ponašanjem. Želim da budem nezavisna… njena arogancija me je zaista razbesnela. Htela sam da izađem kada je u raskošnu dnevnu sobu ušao mladić.
Gospođa Arora se okrecnula: „Evo mog sina idiota, Maniš, ovo je Marina“, kaže, a ja mrzim kako govori o njemu.
„Ako je situacija tako loša kao što predlažete, onda mislim da bi naknada trebalo da bude 700 funti. I 2000 kada postigne rezultate“, odgovaram drčno.
Ne treba mi toliki novac, ali njoj svakako ne bi nedostajao. Odmerila me je od glave do pete. „Sviđaš mi se. Počinješ sutra“, odgovara čak sa osmehom na sekundu, na moje opšte iznenađenje. Na izlasku kažem njenom sinu da mi je drago što sam ga upoznala i rukujem se s njim. Uprkos tome što ima samo 18 godina, fizički je bio viši i krupniji od mene. Ipak, delujovao je nekako nežno i slatko.
**
Prve nedelje sam samo ispitivala njegov karakter, da vidim sa čime radim, davala sam mu neke blic testove. Tokom testova deluje rasejano, potom kao da se dosađuje i ne obraća baš pažnju. Radimo u njegovoj sobi. Ima sve vrste konzola za video igre i kompjuter koji je svetleo na sve strane. Deluje kao štreber, ali ja nisam neko ko će suditi jer i sama imam štrebersku stranu.
Prostor je pristojan dok sedimo jedno pored drugog za njegovim velikim stolom od nekog očigledno skupog belog drveta. Njegov pogled često luta na mene. Ignorišem to kao nevino interesovanje jer sam nova za njega.
Oblačim se ležerno, farmerke i majica. Ne plašim se da priznam da imam prilično ravne grudi. Ponekad čak ni ne nosim grudnjak ispod majice. Vidim kako mu pogled privlači moj vrat i bretela grudnjaka koja se vidi. Podižem majicu, ali ne preterujem.
Za drugu nedelju, moj plan je da se fokusiram na oblasti u kojima je napravio greške na testovima i da pokušam da ih poboljšam. Na kraju radne nedelje, Arora me zaustavlja pre nego sam izašla iz njihove kuće. „Šta si naučila o njemu u prvoj nedelji?“ pita me otvoreno.
„Inteligentan je. Ali mu nedostaje koncentracija. Takođe, njegova soba ima previše stvari koje ga ometaju za učenje“, obaveštavam je.
„Prelazimo u tvoj stan od sutra. Ne želim nikakve izgovore“, kaže ona. Ima otvoren i direktan stav. Njen muž mora da je svetac što je trpi, mislim se u sebi.
„Ali…“, pokušavam da prigovorim.
„Nema izgovora“, kaže ona strogo.
Duboko udahnem i progutam svoje prigovore. „U redu gospođo.“
***
Sledećeg dana Maniš stiže u moj stan koji delim sa Karen. Naše prijateljstvo je teško opisati. Ja sam prirodno stidljivija, a ona je otvorenija i direktnija, klasična britanka, ali poštuje moju privatnost pa se slažemo. Stan nije mali tako da imamo i više nego dovoljno mesta da se prepustimo učenju i rešavanju zadataka.
Maniš je drugačiji, lako rešava probleme i počinjem da se pitam zašto se muči na testovima. Ali sledeće nedelje ga ponovo testiram i on ponovo deluje rasejano, ocene jedva da radtu. Morala sam da upotrebim i svoje pedagoške veštine da mu priđim i otkrijem uzrok problema.
„Maniš, šta se dešava? Znam da si inteligentan i da znaš sve te odgovore. Da li je problem neki pritisak? Prevelika očekivanja od roditelja?“, pitam ga.
„Možda sam samo idiot kao što moja majka uvek kaže“, naglo odgovara i osećam da je uznemiren i nesiguran.
Žao mi je ovog momka i prilazim mu. Sedam bliže i polako mu trljam nogu. „Nisi. Ne govori tako. Ja nisam ovde da te osuđujem. Želim da te razumem, da ti pomognem da pokažeš sav potencijal koji očigledno poseduješ. Ja verujem u tebe“, kažem dok pokušavam da shvatim šta stoji iza njegovog lošeg učinka.
„Gospođice Marina, jednostavno nemam motivaciju. Radim te glupe testove, iznova i iznova. Koja je poenta?“ pita on.
„Kako misliš koja je poenta? Pa poenta je rezultat. Da dobiješ peticu. Ovo je tvoja poslednja godina srednje škole, ako želiš jak fakultet na jesen, moraš da popraviš ocene. Ali u redu. Mislim da vidim problem. Sutra ćemo raditi test i ako postigneš 80% ili više, nabaviću ti šta god želiš“, kažem bezbrižno.
„Što god želim?“ – pita on usplahireno.
„Da, ali za manje od 100 funti. Ja sam ipak skromna devojka“, odgovaram sa osmehom.
**
Sledećeg dana se pojavljuje sa obnovljenom snagom i zanima me kako će se snaći. Terala sam ga da završi dva teška rada i on je nestrpljivo čekao dok ih ocenjujem. 82% na prvom i 87% na drugom. Prijatno sam iznenađena. Pokazujem mu ocene i kažem: „Jel mi sada veruješ Maniš? Znala sam da si inteligentan. Potrebno je samo malo motivacije. Hajde, da čujem, šta želiš?“
„Poljubac u usne“, odgovara ko iz topa, tako brzo da nisam ni povezala odmah.
„Khm.. kako misliš poljubac u usne?“ U šta sam se to uplela? – pomislim u sebi dok gledam kako osmeh sa njegovih usana nestaje. On spušta glavu i zatvara oči, potpuno razočaran. Ne želim da izgubim njegovu koncentraciju sada kada sam ga dovela u pravo raspoloženje. Stiskam ivicu stolice dok razmišljam šta da radim.
„Obećala si.“ – tiho izgovara, i dalje sa licem nadole.
Udišem duboko i milujem ga po kosi: „Obećanje je obećanje.“ – on podiže glavu, osmeh širok, oči sijaju. „Ali moraš obećati da to neće napustiti ovu sobu.“
„Da! Obećavam!“
Sedim na trpezarijskoj stolici dok Maniš sedi u mojoj radnoj stolici. Osećam se nelagodno dok smišljam šta da radim. Na kraju odlučujem da se nagnem i jednostavno završim sa tim. Zatvaram oči i ljubim njegove mekane usne. Tako su glatke, gotovo nevinog osećaja. Pitam se da li je ikada ranije nekoga poljubio. Njegove usne imaju prijatan ukus i gubim se u svojim čulima dok se poljubac produbljuje.
Osećam njegove ruke na svojim kukovima i mogu da osetim koliko je jak dok mu se ruke penju uz moju sitnu figuru. Njegove ruke stiskaju moje grudi preko majice i grudnjaka, što me navodi da zastenjem u njegovim ustima. Moja ruka je na njegovim grudima, hvatajući se za njegovu majicu. Stiskam mu majicu u pesnicu dok osećam strast poljupca. Nikada u životu nisam osetila ovako vruć poljubac.
Znam da bi trebalo da prestanem, ali ne prestajem. Deo mene ne želi da prestane. Moja stolica se naginje, skoro se prevrće i čujem kako škripi. To nas izvlači iz trenutka i konačno sam u stanju da se priberem. „Hvala vam gospođice Marina. Učio sam naporno i dugo i nadam se da vas nisam razočarao“, kaže on sa hiperenergijom.
„Molim te, samo Marina. Seti se svog obećanja i želim da vidim ovu koncentraciju svaki dan“, odgovaram dok skupljam dah i pokušavam da ustanem. Malo sam nesigurna i on me pridržava. Muči se da sakrije osmeh.
„Mnogo vam hvala gospođ… pardon, Marina“, kaže dok ga ispraćam do vrata.
„Je li to klinac za kojeg mama misli da je idiot“, pita Karen iz kupatila.
„Isti taj“, odgovaram sa osmehom.
„Ma uz tebe ima da pokaže mami koliko je pametan!“ – zakikotala se dok sam se ja crvenela i išla u svoju sobu. Bila sam zbunjena sopstvenim osećanjima. Znala sam da je poljubac pogrešan i morala sam da budem i ostanem profesionalna. Iako sam i dalje bila tehnički studentkinja na doktorskim studijama, ja sam bila starija više od 10 godina od njega i morala sam da budem zrela i odgovorna.
Kraj 1 dela.
