Izgubljen prtljag, Izgubljene uspomene

Sa svakim minutom koji je prolazio pored trake za preuzimanje prtljaga na aerodromu, Danka je postajala sve uverenija da torba nije tamo. Privukla je jednu koja se pojavila ali torbe su ušle zajedno, ova je skoro odmah izašla iz otvora, pomislila je. Zašto ona druga nije bila odmah iza nje? Nije smela da izgubi tu torbu. Bila je blizu toga da potpuno izgubi samokontrolu. Ništa slično joj se ranije nije desilo, posebno kada je bila ovako potištena kao tada.

Poklekla je, osećajući kako joj suze naviru na oči. Objavljeno je sa razglasa da je sav prtljag sa njenog leta podignut. Da bi to naglasio, krupan mladić se pojavio u uniformi osoblja, nosio je kapu Deda Mraza dva dana pred Novu Godinu i veselo je mahnuo poslednjem putniku koji je uzimao zadnje torbe sa trake.

Dok je prolazio pored Danke koja je stajala tamo izgledajući usamljeno, suze su joj se kotrljale niz obraz, uzviknuo je „Srećna Nova“. Ali, videvši da je u nevolji, zabrinuto se osvrnuo. „Nešto nije u redu? Mogu li da pomognem?“

Uzdahnula je i obrisala suze: „Moja druga torba nije ovde.“ Bilo joj je neprijatno što plače zbog nečega tako sitnog kao što je nestala torba. Ipak, za to je postojao dobar razlog. Međutim, nije mogla ništa da kaže ovom mladiću koji je stajao pored nje u Deda Mrazovoj kapi nagnutoj pod veselim uglom. Sve u vezi njega zračilo je dobrim humorom … čak i seksipilnošću, primetila je – ali ona je bila sve samo ne dobro raspoložena. Pogotovo nije bila raspoložena za seksi i šašave mlade muškarce.

Bila je na putovanju u poseti partneru. Imali su divlji seks pored kamina. Sve je delovalo savršeno, spremno da podignu vezu na viši nivo. Bila je spremna i da se preseli… ali.Uvek ima ono „ali“. Kasnije uz čašu vina joj je rekao o novoj ljubavi koju je pronašao i kako su svi njihovi prijatelji bili u pravu – da romansa na daljini sa Dankom jednostavno nije održiva. A ono što je bilo nagomilano ispod njegove božićne jelke bili su pokloni od nje, a ne pokloni za Danku.

„Bilo nam je super, zar ne?“, upitao je sa glupavim osmehom na licu. „Sada možemo biti dobri prijatelji i to će biti bolje za oboje.“

Kopile je mislilo da radi „pravu“ stvar. Kresnuo ju je i raskinuo sa njom. Koliko se samo postidela i uzjebala. Zamišljala je taj seks kao o zapečaćivanju njihove budućnosti, dok je on o tome samo razmišljao kao o oproštajnom jebanju. Arogancija njegovog razmišljanja da će joj to pružiti topljenje uspomene nakon što je preletela celu tu udaljenost nadajući se vereničkim prstenom…

„Izvini… Znam da je to samo kofer, ali nedostaje mi“, rekla je veselom mladiću u kapi Deda Mraza.

„Jesi li sigurna da je …?“

„Da. Sve je urađeno kako treba. Kao što rekoh, to nije običan kofer, bitan mi je“, rekla je.

„Izvini, razumem. Teški praznici, a?“ Govorio joj je nežno, što je bilo iznenađenje jer je grubo izgledao. Njegove ruke su bile prošarane venama i snagom, telo veliko i zategnuto. Kao napucani bokser… a onda se postidela što ga stereotipno zamišlja. Osim ruku i tetovaže koja se nazirala na vratu – možda je samo normalan klinac koji prosto diže tegove?

„Nisi svestan koliko“, rekla je, odgovarajući na mladićevu opasku. „Šta sada da radim? Koga mogu da kontaktiram u vezi sa nestalim prtljagom?“

„Ovde sam, sve mogu da rešim. Idemo redom – Kako izgleda torba?“

„To je Samsonajt torba veličine poput ovog mog drugog kofera, boja neke šljive recimo.“

„Šljiva?“ upitao je, podižući obrvu i gledajući torbu koju je imala pored sebe, koja je bila crvena.

„Da. Ta boja je jedina bila na sniženju.“

„Ja sam Srđan“, rekao je. „Daj mi svoje ime i adresu a ja ću odmah početi da tražim torbu i pobrinuću se da neoštećena stigne kod tebe. Hajdemo u kancelariju za izgubljeni prtljag, popunićemo neke formulare.“ Nakon što su to uradili, Srđan je pogledao formular. „Ah, dakle, Danka… vidim da se tako zoveš. Vidim da živiš tu u blizini aerodroma. Kada pronađem torbu, doneću ti je. Je li to u redu?“

„Naravno. Hvala ti na svemu Srđane.“

„Nema problema. Reci mi jel ideš van grada za Novu godinu ili?“

„Ne, nemam nikakve planove za Novu godinu .. sve se promenilo, nemam ništa“, rekla je tužno, suze su ponovo počele da teku.

„Ne brini. Naći ćemo torbu; vratiću ti je. Lično ču je vratiti.“

„Hvala ti…“, rekla je, slabo mu se osmehnuvši.

„Tvoje lice je previše lepo da ne bude krunisano mnogo većim osmehom. Ništa u životu ne bi trebalo da ti ukrade osmeh.“ I zaista se osmehnula iskrenije. „Eto, to je već mnogo bolje. Srećna Nova godina; siguran sam da ćeš dobiti svoju torbu već sutra.“

* * *

Jelka? Svetli! Vatra upaljena u kaminu? Rešeno. Ali zašto se tako lepo obukla? Dan Nove Godine a ona nigde ne ide na slavlje. Neće se ni videti ni sa kim… osim ako ne broji momka sa aerodroma koji ju je upravo pozvao i najavio dolazak sa nejnim izgubljenim koferom. Zašto se jutros osećala tako uzbuđeno kada ju je nazvao i rekao da će joj ga doneti – osim ako ona ne bude kod kuće.

Naravno da će biti kod kuće. Poslednje dve godine je uložila ceo svoj društveni život u bivšeg dečka. Prerano je bilo da ponovo počne da živi. Tokom tog kratkog vremena od nekih 48 sati, pitala se da li uopšte želi torbu nazad. Možda bi izgubljeni prtljag trebalo jednostavno da ostane izgubljen – simbolično za njene izgubljene nade.

**

Mrak je uveliko pao kada je čula zvono na vratima. „Zdravo Danka! Pronašao sam torbu, kao što sam i obećao.“ Doterao se – i stvarno se dobro sredio, pomislila je. U jednoj ruci je držao Samsonajt torbu boje šljive, a u drugoj bocu šampanjca.

„Jesi, i ispunio si obećanje. A slavlje je u toku koliko vidim.“ – pogledala je ka šampanjcu.

„Izvini“, rekao je, „moji novogodišnji planovi su propali u poslednjem trenutku, možeš li verovati!? Ali ja ne dozvoljavam da me išta poremeti. Ipak, zaglavio sam se sa velikom flašom šampanjca koju ne mogu sam da popijem. Pošto si rekla da ne izlaziš nigde, pomislio sam da možda—“

„Da, naravno.“ – prekinula ga je. Molim te, uđi“, rekla je i stala u stranu, gestom pokazujući Srđanu da uđe u dnevnu sobu oko koje se potrudila, barem nesvesno. Posle nekih pola sata sedeli su blizu na sofi, okrenuti ka kaminu. I flaša šampanjca i dve čaše na stočiću bile su polu-prazne. Nije ona mnogo razmišljala, prosto je prihvatila njegov prilazak i poljubac u usne.

Ali kada je njegova ruka skliznula ispod ruba njene suknje ona je svojom rukom pokrila njegovu. Srđan se uspravio, postiđen. „Izvini. Mislim da je šampanjac u pitanju. Khm… trebalo bi da krenem. Preterao sam, razumem.“

„Ne, molim te, nemoj da ideš. Ostani“, promrmljala je, boreći se sa razočaranjem pored nesigurnosti – znajući šta želi, ali plašeći se da to prizna – da je pogrešno procenio šta je mislila kada mu je zaustavila ruku. „Mnogo toga se desilo u poslednja dva-tri dana i… molim te, ostani“, rekla je ranjivim glasom.

„Ne razumem… ja sam mislio da…“

Ona je ustala, pomerila se ispred kamina, legla na tepih i tovorila noge. „Samo sam želela da te prekinem da bi me uzeo na tepihu, ispred kamina.“

„Na podu? Ispred kamina?“ upitao je glasom promuklim od želje.

„Da. Zvučaće sebično ali… želim da izbrišem lošu novogodišnju uspomenu“, šapnula je. „Pomozi mi da to uradim.“

Bio je pozvan da uradi ono što je želeo još otkako je video usamljeni, izgubljeni izraz lica prelepe mlade žene na traci za prtljag na aerodromu. Bila je daleko van njegove lige, znao je to, ali je ipak rizikovao. A sada nije bilo vreme da se povuče. Ako bi išta rekao, bio je siguran da bi propustio priliku. Ona se izvila u leđima i zastenjala dok je ležala na tepihu ispred kamina, raskopčane bluze, uživajući u njegovom uzdahu kada je otkrio da ne nosi grudnjak.

Pao je na kolena i krenuo svuda po njoj. Njegove usne su se smenjivale između njenih bradavica, butina… njegova potreba joj je bila očigledna – između njenih nogu. I ona se zadihala od njegove debljine u erekciji. Ništa posebno u dužini, ali debljina joj je oduzimala dah. Njegove ruke, grube, ali divne na dodir, bile su visoko na njenim unutrašnjim butinama, lagano je milujući, terajući je da još šire otvori butine za njega.

Udisala je vazduh dok je on pomerao noge između njenih i spuštao joj gaćice niz noge. Počela je lagano dahtati kada je čula cepanje pakovanja kondoma i nepovratno znala da će biti u njoj. Jedna ruka joj je klizila ispod zadnjice otpozadi i obuhvatila njenu devičansku analnu rupu dok je osećala da drugom rukom namotava kondom. Osetila je kako je okrenuta na bok, prema njemu, dok su prsti sada ulazili u nju i širili je.

Glavica Srđanovog kurca pritiskala je njen otvor. Prišao je, šapućući „Toliko te želim“, nežno ju je poljubio i krenuo da se zabija, opet savršeno nežno.

„Da, da, molim te… tucaj me…“ – dahtala je dok ga je primala i dok je njegov palac dosezao njen klitoris.

Njen bivši bi se gurnuo u nju bolno, prerano, ali ovaj momak je bio drugačiji, išao je sporo kako bi joj dozvolio da se navikne na njega, da se prepusti maksimalno. Dva puta je eksplodirala, osećajući kako se opušta, pre nego što je on ubrzao tempo. Bio je sav opsednut, ali ona je upravljala njime, prepuštajući mu se dok je prodirao, zidovi su se talasali preko njegovog organa sve dok nije bio duboko zakopan.

Zatim, ponovo dahtući, on je zaronio duboko, ritam njegovog opsedanja postajao je sve brži. Iznova i iznova i iznova. „Da, da, uzmi me“, promrmljala je, a on je počeo snažno i brzo da se kreće u njoj. Stežući ga za ramena, počela je da pomera karlicu zajedno sa njim. Više nisu bili na boku, on je sada bio direktno na njoj, celo telo mu se napinjalo dok je penetrirao. Ljubio joj je usne, uši, obraze, vrat i grudi. Danka je pogledala ka vratima i fokusirala se na torbu koju joj je doneo.

„Ohh bože… To nije moja torba“, rekla je glasom promuklim od seksa. Primetila je da je malo drugačijeg stila od one koju je kupila na popustu i da oko ručke ima neonsko zelenu traku – nije torba koju je kupila niti bi ikada pomislila da kupi.

Nabio se žestoko u nju i rekao: „Znam“, podižući glavu sa njenih grudi. „Izvini. Pronašao sam tvoju torbu. Otišla je na pogrešan aerodrom, u Nemačku. Ali želeo sam da te vidim što pre…. Izvini. Torba ti stiže sutra. Tvoja torba. Prava torba. Možeš li mi oprostiti? Došao sam ovde pod lažnim izgovorom. Nisam želeo da budeš sama u novogodišnjoj noći. Ni ja nisam želeo da budem sam.“

Stegnula ga je pičkom snažno, izazvavši njegov orgazam koji je prepunio kondom. „Ne brini… naravno da je sve u redu“, rekla je, dodajući, „ali nemoj da prestaješ“, rekla je, ponovo pritiskajući njegovo lice na svoje grudi. Mogla je da oseti kako ponovo snažno prodire u nju iako je malo pre svršio.

„Ti si tako sjajna, tako savršena.“

„Ali ostavi torbu da ide svojim putem!“

On je zastao i pogledao je: „Mislim da nisam razumeo?“

„Neka je, neka ide. Učini to i neće ti više biti potreban izgovor da uđeš u mene“, šapnula je. „Više mi ne treba ta torba. Ne želim je.“

Torbu koja je sadržala sve one poklone koje je planirala da da dečku za Novu Godinu i koja bi sačuvala neku vrstu uspomene na jednu veliku laž – više nije želela. To je samo postao izgubljeni prtljag koji joj više nije bio potreban.

Kraj.