Bibliotekarka zvana Marina 1
Ona je tako graciozna. Način na koji hoda; način na koji komunicira sa drugim ljudima. Čak i njena duga, tamna kosa ima elegantan način kretanja, posebno kada je nosi u labavom repu. Njena suknja do kolena leprša oko njenog tela sa svakim korakom koji napravi, a dugmad na njenoj uskoj bluzi izgledaju kao da će pući pod pritiskom.
Njen zaobljeni kuk drži knjige u levoj ruci, njišući se dok hoda. Štreberske naočare koje nosi dodaju zavodljiv dodir njenoj skrivenoj lepoti koja se, sigurna sam, krije ispod njene odeće. Dok vraća knjigu na njeno pravo mesto na polici, primećujem da me gleda krajičkom oka. Umesto da budem džentlmen, osmehnem se i pokažem da je primećujem, kukavički se sklanjam iza velike knjige za koju se pretvaram da me zanima.
Preselio sam se pre samo tri meseca i pronašao mnogo utehe u biblioteci. Nikada nisam nameravao da dođem ovde da se divim i upoznajem žene, ali se jednostavno tako desilo. Moja uskoro bivša žena i ja smo odlučili da nam više ne ide, pa smo se odlučili za razvod. Spakovao sam stvari i preselio se ovde; mali grad gde svi znaju svakoga. Ne baš bukvalno jer ja sam još uvek bio onaj „novi momak u gradu“.
Bibliotekarka kojoj se divim je Marina. Obično je skrivena u podrumu gde se odvija obrada i zaštita starih knjiga, ali se pojavljuje s vremena na vreme kada odlaže knjige ili zamenjuje nekoga na prodaji i iznajmljivanju knjiga. Ali tog dana sam je slučajno uhvatio na drugom spratu kako radi u odeljenju za odrasle. Ne mislim na XXX materijal, ali svakako beletristika za odrasle, zrele čitaoce. Ona ne radi često u tom delu, imaju bibliotekare koji su specijalizovani za te grupe.
Sedim za stolom za čitanje sa debelom knjigom u rukama. Prelistavao sam je kada sam je primetio kako prolazi. Bila je dovoljno blizu da osetim miris parfema. Otmen miris, nešto što „obične“ dame nikada ne bi nosile. Gledam kako nestaje iza police za knjige i glasno uzdahnem. Brzo se pokajem; potpuna tišina pojačava moje verbalno olakšanje i srce mi preskače zbog mogućnosti da me je čula.
Zaista ne znam zašto sam toliko nervozan u njenoj blizini. Upoznavanje sa ženama mi je uvek išlo lako od ruke, ali ne i kada je ona u pitanju. Marina ima nešto u sebi što me tera da preispitam svaki pokušaj da započnem razgovor. Kao srednjoškolac koji pokušava da priđe simpatiji u menzi, samo da bi se okrenuo i pobegao kada ga pozdravi. Zaključujem da knjiga koju sam izabrao nije nešto što želim da pročitam. Vraćam se do odeljka za beletristiku.
Dok je vraćam na policu nervozno i smotano, čujem tihi glas pored sebe. „Da li želiš da je ja vratim?“ Brzo se okrećem i vidim Marinu pored sebe. Tek tada shvatam da nikada nisam čuo njen glas. Tih je, ali čak pomalo i strog. Ima lep, prirodno preplanuo ten i tamnosmeđe oči, uz osmeh koji bi čelik pretvorio u tečnost.
„Ja… khm… ja mogu da..“ mucam. „Na pogrešnom sam mestu, zar ne?“
„Nisi daleko. Pusti mene“, kaže dok nežno vadi knjigu iz mojih prstiju. Brzo je stavlja na policu ispod one gde sam je prvobitno hteo staviti. „Vidiš, su poređane po azbučnom redu po naslovu.“ Ona pokazuje nežnim prstom duž police da mi pokaže tačan redosled kojim su postavljene.
„Hm veoma zanimljivo, nisam imao pojma“, kažem sa malo stida u glasu. Svakog dana naučim nešto novo.
„U redu je; ne smeta mi da premeštam knjige na police. To je ono što otprilike i radim ovde najviše, barem u ovom delu biblioteke“, kaže ona sa osmehom. „Postoji li nešto što mogu da ti pomognem da pronađeš?“
Zamislio sam se na trenutak. „Pa, zapravo postoji. Tražim priče o brodolomima. Gde mogu da ih nađem?“
„Da li te zanima baš fikcija ili želiš da ih istražiš i neke dokumentarne spise i naslove?“
„Kako god, ali dokumentarni zvuče zanimljivo.“ Zaista me je zanimala ta tema; nisam izmišljao samo da bi mi pravila društvo. Već neko vreme nameravam da je zamolim za pomoć, ali, kao što sam rekao, nisam mogao da skupim hrabrost da joj bilo šta kažem.
„Svakako zanimjiv izbor. Prati me“, kaže ona i okreće mi leđa.
Ne mogu a da ne gledam kako joj se struk i zaobljeni kukovi njišu dok hodam iza nje. Primećujem da ima tamne linije koje se spuštaju niz zadnji deo njenih čarapa. Uzbuđen sam pitajući se da li su pričvršćene za podvezicu ispod suknje. „Knjige o brodolomima, posebno kod Velikih jezera naći ćeš u odeljku devetsto; tačnije, u oblastima devetsto deset i devetsto sedamdeset sedam.“ Vodi me do zadnjeg zida prepunog knjiga.
Etikete na ivicama knjiga mi deluju kao strani jezik. Ne znam šta išta od toga znači, ali ona svakako zna svoj posao. Kada stignemo do dela u koji se uputila, pokazuje na nekoliko polica. „Nisu poređane po naslovu ili autoru kao beletrističke knjige, ali naćićeš ono što tražiš ako pažljivo pregledaš ovaj deo“, kaže dok prstom prelazi preko odeljka sa knjigama.
„Hvala ti. Zaista cenim tvoju pomoć.“
„Nema na čemu. Biću na kasi; javi mi ako postoji još nešto što mogu da učinim za tebe“, kaže, okreće se i odlazi. Ponovo gledam njenu zadnjicu dok se zavodljivo njiše s jedne na drugu stranu. Moj kurac je bio nemiran otkako sam osetio njen parfem. Trza se na njen pogled i samo želim da zgrabim neku veliku knjigu, neki jebeni atlas da se sakrijem iza. Srećom, ne gleda u mom pravcu. Prelistavam police koje mi je pokazala i, baš kao što je rekla, pronalazim nekoliko knjiga koje zaista izgledaju da su vredne čitanja.
Skupljam ih i nosim do šaltera za iznajmljivanje gde vidim da se Marina udobno smestila. Dajem joj svoju člansku kartu, a ona je provlači preko skenera. Zatim skenira bar-kod na svakoj knjizi i štampa potvrdu. „Imaš do tri nedelje vremena“, kaže dok mi vraća knjige.
„Znam. Hvala“, kažem sa toplim osmehom.
Kao da se polako počinjem opuštati u njenom prisustvu. „Nema na čemu Miloše. Prijatan dan.“
Zvuk mog imena kako joj izlazi sa usana prožima me. Ovo je prvi put da smo razgovarali a već zna moje ime skeniranjem moje članske karte. Osećam se glupo što joj se nisam ranije predstavio. Silazim dole i imam osmeh od uha do uha na licu dok izlazim napolje.
**
Neposredno pre nego što su istekle tri nedelje, vraćam se u biblioteku da vratim knjige. Stavljam ih u kutiju za prijem koja se nalazi pored glavnog šaltera na prvom spratu i brzo se penjem uz stepenice. Knjige su zapravo bile prilično zanimljive i želim da uzmem još nekoliko. Vraćam se u isti odeljak koji sam pregledao prošlog puta i uzimam još jednu gomilu. Odnosim ih do stola kako bih ih pregledao pre nego što ih iznajmim.
Ne žurim, listam polako, sve u nadi da će se Marina ponovo pojaviti. Mladić sedi za šalterom, pa počinjem da mislim da danas ili radi u podrumu ili ima slobodan dan. Posle otprilike dvadeset minuta odlučujem da iznajmim sve knjige i krenem polako kući. Gospodin za šalterom je dovoljno ljubazan i zahvaljujem mu se pre nego što krenem. Kada stignem na donji sprat, čujem ženu kako razgovara sa bibliotekarkom. Pita o genealogiji i da li biblioteka ima šta da ponudi.
„Naravno da imamo“, kaže bibliotekarka. „Imamo sobu dole punu knjiga iz godišnjaka, novinskih članaka, zapisa sa groblja i slično.“ Soba dole je dostupna javnosti?! – pomislim u sebi. Odmah se razveselim. „Izvinite što se mešam, ali sam vas čuo kako pričate o istraživanjima porodičnih stabala i orekla“, kažem bibliotekarki dok se ljubazno osmehujem ženi koja je prva pitala o tome.
„Tako je; imamo prostoriju posvećenu tome. Pokazaću vam put; pratite me“, kaže ona dok izlazi iza stola. Žena i ja je pratimo do predvorja gde dolazimo do stepenica koje vode dole. „Skrenite levo kada stignete do dna stepenica, to će biti druga vrata sa desne strane.“
„Hvala vam puno!“ Skoro sam vrisnuo od uzbuđenja. Uveren sam da me obe dame gledaju kao da sam pomalo lud. Brzo sam se spustio niz stepenice i osvrnuo se. Čekam trenutak, ali izgleda da se druga žena predomislila u vezi sa dolaskom dole. Možda je malo uplašena što je u podrumu sa nepoznatim muškarcem. Zapravo sam bezopasan. Ali očigledno joj nije bilo svejedno. Ja nastavljam.
Osluškujem. Dobro je osvetljeno i izuzetno tiho. Ko bi rekao da tišina može toliko da pojača sva moja ostala čula. Čujem svoje noge na podu dok pravim nekoliko koraka. Zaustavljam se i ponovo osluškujem. Konačno čujem šum koji dolazi iz sobe niz hodnik. Približavam se na prstima i primećujem otvorena vrata. Čim sam stigao do vrata… bam! Metalna kolica za knjige su me udarila sa strane. Nije bilo jako, ali dovoljno da se malo savijem i ispustim knjige.
„O Bože! Tako mi je žao! Jesi li dobro?“, čujem dok se uspravljam i duboko udahnem.
To je ona! Zaboravljam na bol čim vidim njene smeđe oči pune brige. „Dobro sam, dobro sam“, kažem najmačo tonom koji mogu da izvučem. „Tražio sam genealogiju i slične članke, ali izgleda da sam se izgubio.“
„Ohh, pa trebalo je da skreneš levo na dnu stepenica umesto desno“, toplo mi se osmehuje.
„Da, pretpostavljam da je trebalo“, uzvraćam osmeh. „Hej, još jednom hvala što si mi pomogla da pronađem one knjige prošlog puta kada sam bio. Danas sam našao još nekoliko sličnih, zaista uživam u otkrivanju.“ A onda mi sine da mi je ruka prazna. Knjige! Gde su? Pogledam, a one su još uvek na podu. Osećam se tako glupo.
„Drago mi je. Dozvoli da ti pomognem“, kaže ona i oboje čučnemo u isto vreme. Bacim pogled ispred sebe i oči su mi u visini njenih grudi. Njena bluza je otkopčana do trećeg dugmeta, a dekolte doziva moje ime. Gledam kako joj se sise njišu dok skuplja knjige sa mnom. Primećujem da me gleda pa brzo ustajemo. Ona mi ih predaje, a ja joj se zahvaljujem.
„Bolje da se bacim na posao. Imam ova kolica puna novih stvari koje treba da rasporedim i pregledam“, kaže ona sa crvenim obrazima dok nervozno gura naočare da ih ispravi i gura zalutali pramen kose iza uha.
„Smeta li ti ako prošetam sa tobom?“, pitam.
„Naravno da ne, ovde može biti veoma usamljeno“, kaže ona dok gura kolica kroz vrata i niz hodnik prema stepenicama kojima sam sišao. Nisam znao da se lift nalazi odmah pored. Pritisne dugme i vrata se odmah otvore. Pomažem joj da prebaci kolica preko male izbočine a zatim se uvučem pored nje. Stojeći rame uz rame sa njom, primećujem koliko je zapravo visoka, otprilike je pet centimetara niža od mene. Nisam to primetio kada mi je pomagala da tražim knjige.
Kada se lift zaustavi, gestom joj dajem znak da ide prva i pomogne mi da izguram kolica. Ne želim da je sprečavam da radi svoj posao, pa se opraštam i odlazim svojim putem. Njen osmeh je čaroban dok me prati i pozdravlja. Ona je toliko savršena da ne mogu a da ne mislim na nju sve vreme. Kući dok jedem, obavljam posao, šta god da radim, ta zagonetna bibliotekarka Marina u mojim je mislima.
Kraj Prvog dela.
