11 minuta sa Doktoricom
Imam osamnaest godina. Završio sam srednju školu u junu, spremao sam se za prijemni na sp‘ortskoj akademiji. Trenirao sam laganije u tom periodu, tri puta nedeljno, ali sam se i pored toga na veoma glup način povredio. Istegnuo sam nešto u preponama tokom utakmice koju smo igrali jednog utorka.
Nije bilo kao da nisam mogao da hodam, više kao vruće istezanje i pulsiranje koje bi se pojavilo kad se ohladim. Želim da budem jasan, zaista sam mislio da ovo nije ništa posebno. Odem na preglem, malo ibuprofena, i ko nov. Ona vrsta pregleda koju zaboravite istog dana. Ali nije bilo baš tako.
**
Ordinacija miriše na jod, za neke je to prijatan miris, za mene je uvek izazivao blagu mučninu. Sedeo sam u čekaonici i gledao „24 kitchen“ na ekranu sa isključenim zvukom dok se čovek sa zavojem oko zgloba pretvarao da rešava ukrštenicu. Standardne stvari u bolničkim čekaonicama, čak i privatnim. Pozvali su me po imenu, medicinska sestra me je otpratila do sobe na kraju hodnika i rekla da će me doktorka sada primiti.
Osoba koja je sedela za stolom predstavila se kao dr Katalina, specifično ali prijatno ime. Nije bila ništa posebno, zaista. Onakva dama zrelih godina koja profesionalno bez emocija odradi svoj posao i naplati vam. Rekao bih da je srednjih četrdesetih godina, tamna kosa podignuta u savršenu punđu, velike naočare na vrhu nosa. Beli mantil preko crne majice. Veoma smiren izraz lica kao da je ništa nikada nije iznenadilo u njenom profesionalnom životu i da ništa neće ni sada.
„Istegnuće prepona“, rekla je nakon duge tišine.
„Da.“
„Koja noga?“
„Leva. Unutrašnji deo, ovde gore.“ Nejasno sam pokazao na preponu.
Klimnula je glavom. „Ima li otoka? Peckanja?“
„Ne.“
„Desna noga?“
„Ona je dobra.“
„Sportska akademija?“
„Krećem u oktobru, da.“
„Imaš glađu za to. Ova povreda ti baš i nije trebala a?“
„Nikako?“
„Sportista. Zanimljiv izbor.“ Ustala je i spustila svoju svesku. „Hajde onda da te pogledamo. Skini farmerke, sedi tu na krevet.“
Tako sam i uradio. Seo sam na ivicu kreveta u naravno čistim opranim boksericama, a ona je stala ispred mene. Moje lice je bilo otprilike u visini njenog struka. Nije idealno, pa sam umesto toga pogledao u zid. Poster sa slikama gasto-intestinalnog trakta. Izuzetno sam se fokusirao na njega.
Pritisnula je levu preponu obema rukama, prilično čvrsto, i bilo je u redu, sasvim u redu, dok nije rekla „zakašlji se“ i stavila ruku pravo u pregib mog kuka, a ja sam se zakašljao. Njeni prsti su me pritisnuli i pomislio sam: „Smiri se budalo! Ni pod kojim okolnostima se ne dižeš u lekarskoj ordinaciji. Ti si odrasla osoba!“
Misli mi nisu pomogli. Bila je temeljna. Vrlo jebeno temeljna. Pritisnula je na nekoliko različitih mesta, svaki put me posmatrajući, naginjući se dovoljno blizu da mogu da osetim njen parfem, što, reći ću samo, nije nešto što povezujete sa lekarskim pregledom.
„Boli ovde?“, pitala je, pritiskajući određeno mesto.
„Malo, da.“
„A ovde?“
„Uhh.. jače boli tamo.“
„Mhmm.“ Pomerila se korak unazad, zabeležila nešto u svesku. „Želim da ti proverim donji deo leđa.“
Obišla me je i stala pored mene, rukama pritiskajući mišiće sa strane, i tada sam primetio njene noge. Bila je u suknji, nosila je crne najlonke. Imala je veoma lepe noge, čvrste, ova dama je bila u super formi. Nema sumnje da je radila neke vežbe i očigledno pazila na ishranu. Vratila se, sela na stolicu tako da je bila u ravni sa mnom. Suknja se malo podigla dok je sedela.
„Dobre vesti. Nije ništa strašno.“
„Hvala Bogu.“
„Istegnuće mišića, dolazi iz dela kuka. Uobičajeno za sportiste.“ Zastala je, gledajući svoje beleške. „Jesi dobar u svom sportu?“
„Većina ljudi kaže da jesam.“
Podigla je pogled. „Dve nedelje odmora, nema jakih vežbi, i želim da odeš kod fizioterapeuta.“
„U redu“, rekao sam.
„Osamnaest godina?“
„Da. Četvrtog jula mi je rođendan.“ – rekao sam iako je to znala iz mojih papira.
Osmehnula se, nešto se pomerilo. Onda je pogledala na sat – brzo, nehotično, kao da nije htela – i nešto se promenilo u njenom izrazu lica. Ustala je, otišla ka vratima, a ja sam pomislio: dobro, predstava je gotova, evo ti uput, idi. Osim što je otvorila vrata, bacila pogled, i zatvorila ih. Onda me je ponovo pogledala.
„Jesi brz?“
Zbunjeno sam je pogledao. „Brz? Mislite na terenu i to?“
„Imam jedanaest minuta pre sledećeg pacijenta. Samo da znaš.“
„Dobro…“ – nisam je ništa razumeo.
„Da li je to dovoljno informacija za tebe?“
„Molim? Mislim, ne znam… ne razumem.“
„Imaš devojku?“ Vratila se, stala između mojih kolena, stavila jednu ruku na moju vilicu i podigla mi lice.
„Ja.. nemam… nema devojku.“
Njene oči uprte u mene. „Znači nemaš redovan seks.“
Samo sam progutao pljuvačku, gledajući u njene moćne oči i crvene usne. „Pa mislim… trenutno ne… mislim…“
„Ali ga zato drkaš svaki dan.“
„Molim?“
„Jel te mama naučila da tako buljiš u noge svog lekara?“
„Nisam…“
„Nisi?“ – udarila mi je lagan šamar. „Naučila te je i da lažeš a?“
„Izvinite.“
„Ne izvinjavaj se.“ Njena ruka je prešla preko mojih grudi. „U redu je biti perverznjak, posebno u tim mladim godinama.“
„Ali ja nisam…“ – uhvatila me je za kosu i ožvalila me tako sočno, gurajući mi jezik u usta.
Ona je tačno znala šta radi. Povukla se, zatvorila oči na sekundu. Zatim je rekla, veoma tiho: „Devet minuta.. jesi dovoljno brz?“ Ponovo se nagnula i poljubila me. Povukla se korak unazad. Sela je na stolicu, otvorila noge, njene samodržeće čarape završavale su se čipkom na vrhu butine a između nogu bile su prelepe svilene tamne gaćice.
„Ne moraš ništa… očigledno se plašiš prave žene i nisi dovoljno brz. Samo sedi tu…“ – unela je ruku u svoje gaćice i tiho zastenjala, gledajući u mene.
Pravio sam se hladan ali telo me je izdalo. Čim mi se kurac trznuo, ona je primetila i osmehnula se. Rastao sam i rastao, gledajući ovu napaljenu matorku kako drlja pičku. „Nije tačno.“ – rekao sam.
„Hmm? Nešto si rekao?“
„Nije tačno da se bojim.“
„Hej, sve je u redu. Ne osuđujem te. Verovatno nisi ni tucao još uvek.“
Ova jebena lekarka me je žestoko iritirala, a kurac mi se penjao i penjao, tražeći izlaz iz bokserica. „Tucao sam mnogo puta!“ – slagao sam i znala je to.
„Desanka se ne broji … ti si jebeni klinac.“
Tada sam ustao, prišao joj, ponosno sa kukovima napred da vidi moju erekciju koja je naprezala bokserice. Zgrabio sam joj stopalo i poljubio ga preko čarape. Uradila sam to ponovo, sa strane, prema članku, i ispustila je zvuk koji je bio potpuno nehotičan. Uz potkolenicu. Zadnji deo kolena – trgla se i rekla moje puno ime. Nije zvučalo ni blizu kao kada ga moja mama ili prijatelji izgovaraju. Apsolutno ništa slično.
Vrh čarape. Ta jebena čipka. Topla koža odmah iznad nje. „Bićeš opasan problem svim kučkama na falultetu“, rekla je. Poljubio sam je u pičku preko gaćica. Nisam bio spreman za to. Niko te ne priprema za to. Biologija, anatomija… sve je to okej, ali tek osamnaest godina na ovoj zemlji. Potpuno beskorisno. Sve to beskorisno. „Pa, hajde, nemoj se stideti“, rekla je. „Šest i po minuta.“
Uneo sam jezik u gaćice i okusio zrelu pičku ove predatorke lekarke, a ona je ispustila čudan zvuk koji je odmah pokušala da priguši rukom, veoma profesionalni instinkt. Nisam žurio jer su zvuci koje je proizvodila bili izvanredni. Bio sam savijen, nagnut i grickao njene nabrekle i prilično glatke usne. Ukus je bio tako snažan i topao da sam morao da spustim gaće i smanjim pritisak na kurac.
Stavila je obe ruke u moju kosu i rekla nešto što nisu bile reči.Prsti su joj se stegli, nastavio sam, a ona je počela tako snažno da svršava da sam u početku pomislio da mi piša po faci. Pogledala me je izrazom lica koji nije imao apsolutno ništa profesionalno u sebi. „Dođi ljubavniče.“ – usne su nam se spojile.
Ljubila me je žestoko i sočno, kao da je imala vremena za to. Nije imala. Oboje smo to znali. Bacila je pogled na sat preko mog ramena. „Sada lezi“, rekla je. Legao sam. Pogledao sam i pomislio: Pričaću ovu priču svima, dok ne umrem! Na svojoj sahrani ću im iz kovčega prepričavati! „Prestani da buljiš.“
„Izvinite.“ rekao sam.
„Ne izvinjavaj se. Budi muško! Uzmi ono što ti jebeno priprada.“ Poljubila me je niz grudi, došla do struka, uhvatila me za kitu i podigla lice. Iz tog položaja sam verovatno izgledao kao potpuni amater. „Hej, diši klinac“, rekla je.
„Trudim se, pokušavam…“
„Sportista? Kapacitet pluća? Hajde sada, diši duboko.“
Bacila se na posao. Sporo i promišljeno, posmatrajući mi lice svaki put kada bi izronila da udahne vazduh kao da vrši prokletu dijagnostiku. Tehnika? Ne znam, kako bih znao, nisam imao sa čime uporediti. Ali reći ću kao što sam i do sada govorio – profesionalno! Stezala, opuštala, sisala, gutala, lizala, ljubila… Ona je bulvalno obožavala moj kurac na apsolutno neprimeren način.
Pronašla je ivicu i držala me je tu, povlačila se svaki put kada bih se približio orgazmu, sve dok nisam naglas rekao: „Molim vas… želim da… moram da svršim.“ Naglas.
„Pošto si tako lepo pitao.“ Onda je pogledala na sat: „Tri minuta. Malo više… dovoljno da mi napuniš pičku?“
Kada sam to čuo, jaja su mi se stegnula a kurac udebljao. „Molim?“ – tiho sam pitao, nedovoljno ni da me čuje. Našla mi se u krilu, spustila se na mene, a ja sam ispustio zvuk koji ću poneti u grob, nehotično, sramotno, apsolutno ništa nisam mogao da učinim povodom toga. Stavila mi je ruku preko usta. „Psssst. Zidovi su tanki ove.“
Klimnuo sam glavom uz njenu ruku. Počela je da se pomera i prestao sam da razmišljam o zidu, o sportu, o povredi, fakultetu… o bilo čemu na ovoj zemlji. Samo njene ruke na mojim ramenima, njena pička oko moje kite, i četiri minuta tokom kojih sam je držao oko struka i povlačio nadole, a ona je ispustila zvuk uz moj vrat: „Da, tako“ veoma tiho. „Bićeš ti sjajan sportista. Vrhunski ljubavnik. Uhhh kako volim mladi kurac. Svršićeš u mene, zar ne?“
Bila je glasna kada je svršila, glasnija nego što je nameravala, ugrizla me je za vrat, a ja sam svršio desetak sekundi posle nje. Nije bilo emocije i sličnih sranja. Ovo je bilo pravo, sirovo životinjsko ludilo. Grcao sam i pumpao mlaz za mlazom vrele sperme u ovu poremećenu doktoricu. Grizla me je za usne i uši i šaputala kako voli moj kurac i slična sranja. Totalna ludača i obožavao sam je!
Sišla je sa mene uz reči: „Još minut.“ Spremila se sa istom efikasnošću kao i sve ostalo, beli mantil pravo u kantu pored stola, a da ga nije ni pogledala. Kosa je i dalje uglavnom podignuta. Ruke ne baš stabilne. Primetio sam. Ona je primetila da ja primećujem. Gaćice u fioku, nove oprane obučene.
„Fizioterapeut je moj kolega. Vrhunski“, rekla je tačno istim glasom koji je koristila pre nego što se sve ovo dogodilo. „Evo ti broj, mejl, sve ti je tu. Pozovi se na mene. Zapravo, javiću mu ja sve. Dve nedelje odmora, ozbiljna sam.“
„Razumem.“
„Pravilno zagrevanje pre treninga. Kruženje kukovima, ne samo trčanje po terenu. Jel to jasno klinac?“
„Jasno.“
Napisala je uputnicu, otkinula je, pružila je. Zatim, ne dižući pogled: „Naravno, ni reči o ovome. Nikome. Inače ću ti zavrnuti ta jajca dok ne zacviliš kao kučkica. Da li je to jasno?“
„Potpuno jasno!“
Otvorila je vrata standardno i okrenula se. „Izvolite gospodine.“ – odjednom osmeh na njenom licu. „Pratite moja uputstva i sve će biti u redu.“ – pružila mi je ruku da se rukujemo.
„Hvala vama doktorice.“
Krenuo sam niz hodnik. Klimnuo sam glavom čoveku sa zavojem na zglobu, koji je klimnuo glavom dižući pogled sa ukrštenice koju nije popunjavao. Kroz staklena vrata pa na parking. Stao sam uz kola, uperio lice ka suncu, samo malo da dođem sebi. Poslao sam mami poruku: *nije ništa opasno, 2 nedelje odmora* Ona je odgovorila: *drago mi je sine, ručak te čeka kod kuće* Spustio sam telefon u džep i krenuo kući.
