Božićna Čarolija 1. deo
„Sofija! Sofija!“, povikala je Dragana. Sofija je bila u svojoj sobi i slušala muziku. Bio je dan pre Božića i Sofija je bila uznemirena jer je njena majka radila i na Badnje veče. Ponosna Dragana je bila menadžerka u malom restoranu u centru grada i morala je naporno da radi otkako joj je muž umro pre više od 5 godina. Nije joj bilo lako sa troje dece.
Prvo je rodila Dejana, koji je napunio 20 godina ranije tog decembra i svratio je za praznike sa fakulteta. Zatim Sofija, koja je imala 18 godina, i poslednji je bio Boki koji je imao osam godina. Dejan je bio slobodan ali nije bio srećaj jer nije mogao da izađe sa drugarima. Morao je da ostane kod kuće i nadgleda svoju sestru i malog brata.
„Zapamti Dejane, neću biti kući do ranog jutra. Želim da budeš sve vreme kući i paziš na sestru i brata. Nema šunjanja i izlaženja na kvarno, čuješ li me?“, objasnila je Dragana.
Dejan je sedeo na kauču. „Da, da, da. Znam mama, rekla si mi to hiljadu puta.“
Dragana je potapšala sina po glavi i pogledala ponovo u pravcu Sofijine sobe. „Sofija!“ ponovo je povikala.
„Gluva je!“ ljutito je rekao Dejan.
Dragana je krenula da pokuca na Sofijina vrata. Nekoliko sekundi kasnije, Sofija ih je otvorila. Bila je lepa mlada dama. Kosa joj je bila do ramena, blago crvene boje. Oči su joj bile zelenkaste, a oko nosa je imala sitne pege. Ličila je poprilično na svoju majku.
„Šta je? Ne moraš tako glasno da kucaš!“ mučno je rekla Sofija.
„Pa da si došla kada te je pozvala, ne bi morala tako da kuca!“ umešao se Dejan.
„Ćuti! Nisam pričala sa tobom!“
„Začepite oboje! Dakle, Sofija, već sam rekla Dejanu da večeras ostane ovde sa tobom i Bokijem. Mazad sam sutra ujutru, tako da ću biti ovde za Božić.“
„Mama, zar ne možeš da dobiješ slobodno veče? Znaš da volim da slavimo Božić i otvaramo poklone u ponoć i da ručkamo“, kukala je Sofija.
„Znam da voliš dušo, ali nemam izbora. Ne mogu da ostavim kolege na cedilo, ogromna je gužva noćas.“
Sofija je uzdahnula. „Ma kontam… šteta.“
„Boki te obožava i molim te da ga obiđeš ponekada.“ Sofija se složila. Brinula se o svom malom bratu otkako se rodio. Boki je obožavao nju i Dejana. „Trenutno drema u mojoj sobi, pa čim se probudi, samo mu daj malo danešto gricne.“
„Važi mama, hoću. Hajde, lepo se provedi“, rekla je Sofija.
Dragana je zgrabila kaput i navukla rukavice. Pogledala je kroz prozor. Prethodne noći je padao sneg i napolju je bilo izuzetno hladno. Oprostila se od dece i otišla na posao. Sofija je odmah primetila da je brat zlobno gleda. Uvek je bio takav prema njoj. Volela ga je bez obzira na sve, ali je želela da bude ljubazniji prema njoj. Znala je ona da se većina braće i sestara svađaju baš kao što to čine i oni.
„Šta buljiš?“ upita Sofija.
„Šta si ti nervozna? Ja moram da ostanem ovde i čuvam tebe umesto da budem na najboljoj žurci u gradu“, odgovori Dejan oholo.
„Nja nja-nja-nja-nja-nja! Moraš da ostaneš kuućiiii!“ Sofija se rugala bratu. „Kretenu jedan.“
Njegove oči su pokazivale bes. „Ućuti!“
Nasmejala se i čula kako se majčina vrata otvaraju. Boki je izašao, trljajući oči.
„Sofija? Gde je mama?“
„Već je otišla na posao. Dakle, samo smo ja, ti i onaj pacov tamo.“
Dejan je besneo. „Znači, mama neće biti ovde kada stigne Deda Mraz?“ tužno je upitao Boki. Njegove zelene oči su počele da se pune suzama.
Za razliku od većine porodica, njihov Deda Mraz nije dolazio u novogodišnjoj noći već na Božić. To je tradicija koju je spontano započeo njihov otac i koju su zadržali nakon njegove pogibje. „Ne brini Boki, bićemo ovde sa tobom i videćemo Deda Mraza zajedno.“
Dejan se podsmehnuo. „Ne laži ga… Boki, zar ne znaš da ne postoji Deda Mraz.“
Sofija se žestoko uzjebala gledajući brata. „Kretenu! Nemoj mu to govoriti! Da li si ti jebeno normalan!?“
Dejan je ustao, ne skidajući pogled sa sestre. Bio je prilično visok, oko 185 cm, kosa mu je bila crna, i imao je iste zelene oči kao i njegova sestra. „Šta je problem? On ima osam godina jebote! Svakako će uskoro saznati.“
Boki je gledao svog brata i sestru kako se svađaju. Donja usna mu je drhtala od straha i jecao je. Sofija je držala svog malog brata i gledala svog starijeg brata sa mržnjom. „Vidi, vidi šta si uradio! Uznemiren je! Nadam se da si srećan!“
Dejan se zaista osetio loše i uzdahnuo je. „Hej druže, samo sam se malo zezao. Naravno da postoji Deda Mraz.“
Boki se namrštio. „Želim Deda Mraza!“ Rekavši to, odjurio je u kuhinju.
„Tipičano za tebe… uvek unosiš nervozu. Što si uopšte dolazio za praznike.“ Otišla je, ostavljajući Dejana da se oseća loše i pokaje se.
* * *
„Šta ti se ručka?“ upitala je Sofija.
„Želeo bih čoko pahuljice.“
„Naravno.“ Slatko se osmehnula svom malom bratu i počela da sprema klopu. Nadala se da se neće uplašiti zbog cele te stvari sa Deda Mrazom.
„Sofi? Mogu li te nešto pitati?“
„Da?“
„Da li je Dejan govorio istinu? Da li stvarno nema Deda Mraza?“
Sofija je sela pored njega milujući ga po kosi. „Ne veruj mu. Postoji Deda Mraz. Dejan se samo … bio zao i nevaljao.“
Boki je pogledao dole. „Zašto mora biti tako zao? Što nije kao ti? Ti si tako fina i brineš o meni.“
„Volim te. Voli te i on, samo je malo nervozan jer nije mogao da izađe na neku glupu žurku.“
„I ja tebe volim.. i tebe i Dejana. Ali voleo bih da je on bolji prema tebi.“
„Ne brini za njega. Mislim da se već oseća loše.“
„Hoćemo da spremimo kolačiće i mleko za Deda Mraza?“
Ona mu se osmehnula. „Naravno da hoćemo. Pripremiću sve za večeras. Tako će Deda Mraz moći da ti ostavi poklone.“ Boki i Sofija su sedeli i jeli, bilo je skoro osam sati. Nakon ručkanja, Sofija je očistila kuhinju i videla da je Dejan u svojoj sobi. Ostavila ga je na miru i nadala se da neće reći ništa više što bi uznemirilo Bokija.
* * *
Kamin je pucketao lepom vatrom, Sofija je ležala na tepihu pored vatre razgovarajući sa simpatijom preko fiksnog telefona. Zvao se Siniša i poljubili su se nekoliko puta posle škole, ali ništa previše ozbiljno. „Nedostaješ mi tokom ovog raspusta“, rekao je Siniša slatko.
Sofija je pocrvenela. „I ti meni. Kada se vratimo u školu, otrčaću do tebe i poljubiću te.“ Tiho se nasmejao na drugom kraju.
„Nadam se da ćeš uraditi i više od toga.“
Sofija je progutala knedlu. Nije imala seks i nije bila ni spremna. Barem ne sa Sinišom. Mnogo joj se sviđao, ali nije bila zaljubljena u njega. „Da… pa… videćemo“, rekla je tiho. Siniša je teško disao na drugom kraju.
„Često razmišljam o tebi Sofija, na mnoge načine.“
Sofija je osetila kako joj srce ubrzava. „S… s… stvarno?“
„Uhhh nisi svesna.“
„Siniša… Da li se dodiruješ…?“
„Skidaj se više sa telefona!“ Sofija je vrisnula kada ju je Dejan prekinuo u razgovoru.
„Siniša, sačekaj sekundu!“ Sofija je ljutito pogledala svog brata i pokrila mikrofon telefona rukom. „Zašto?“
Stajao je iznad nje. „Zato što niko ne može da me dobije a potrošio sam kredit na mobilnom!“
Vratila se Siniši. „Izvini, moram sada da idem. Zvaću te kasnije.“
Dejan ju je gledao kako spušta slušalicu i ustaje. Bila je tako sitna, visoka samo 160 cm, ali nije bila nerazvijena, naprotiv, iako je tek punoletna ona je imala određene neravnine i obline. „Eto! Spustila sam slušalicu! Jesi li sada srećan?“ vrisnula je na njega. „Sve si u stanju da uništiš!“
„Da, sada sam srećan.“ – krenula je pored njega ali ju je uhvatio za ruku. „Seko…“
„Šta hoćeš?“
„Ko je bio taj perverznjak sa kojim si pričala?“
„Nije perverznjak!“
Dejan se nasmejao. „Pa, zvučalo je kao da hotujete preko telefona.“
„Ti si takav gubitnik!“ Sofija je odgurnula brata s puta i odjurila u svoju sobu.
Dejan je gledao kako joj zadnjica poskakuje dok je ljutito koračala ka sobi.
* * *
Sofija je otvorila oči i shvatila da je u međuvremenu zadremala. Čula je neke glasove u dnevnoj sobi, pa je ustala da vidi ko je to. Ušla je u sobu i videla brata kako igra video igrice. Pogledala je na sat i shvatila da je skoro jedanaest sati. Boki je izgledao umorno.
„Hajdemo. Vreme je za spavanje“, pozvala je Sofija.
„Ne joooš“, cvilio je Boki.
„Pusti ga Sofija!“, složio se Dejan.
Sofija se osmehnula. „U redu. Ali još malo i u krevet. Ne želiš da se mama ljuti.“
„Samo dok dođe Deda Mraz, molim te!“
Sofija je uzdahnula i pogledala u Dejana koji se zlokobno smeškao. Nadala se da će umor učiniti svoje kao i svake godine i da će zaspati. Ostavila je momke da se igraju i otišla da se istušira. Želela je da bude lepa i čista za sledeći dan. Posle tuširanja, obukla je pidžamu koju je činio kratki sivi pamučni šorc i odgovarajući tanki gornji deo sa kratkim rukavima. Očešljala je kosu i fenirala je.
Kada se vratila u dnevnu sobu, našla je Bokija kako čvrsto spava na tepihu pored kamina dok je Dejan gledao TV. Sedeo je pored svog mlađeg brata, nežno ga češkajući. Primetila je da je tačno ponoć.
„Srećan Božić“, šapnula je Sofija.
Dejan je pogledao gore i klimnuo glavom. Njegove oči su lutale nadole gledajući njene glatke noge. „Srećan Božić seko. Gle, Boki je konačno zaspao. Idem da ga odnesem u njegovu sobu.“ Sofija je gledala kako njen stariji brat nosi mlađeg u njegovu sobu. Osmehnula se, osećajući se dobro što su uspeli da se pomire.
„Jesi li htela da otvorimo makar neke poklone?“ upitao je kad se vratio.
„Ne. Čekamo mamu kako bismo svi mogli zajedno da otvorimo poklone.“
Dejan je prišao bliže svojoj sestri. „Slušaj Sofija, izvini što sam bio kreten.“
„Pa bio si. Ali opraštam ti jer te volim… budalo.“
Obgrlio ju je. Sofija je zagrlila brata. Osećao se tako snažno i toplo. Pomilovao ju je po licu i poljubio toplo u obraz. „Idem i ja u krevet. Vidimo se ujutru.“
Sofija je otišla u kuhinju i pripremila tanjir kolačića i čašu mleka, kako je njen mlađi brat tražio. Uputila se ka majčinoj sobi, pokupila sve poklone za Bokija i stavila ih ispod jelke. Nije želela da razbije Bokijevu fantaziju o Deda Mrazu. Posle toga, uputila se u svoju sobu i odlučila da malo odspava.
* * *
Sofija je sanjala seksi san o Siniši, ili je mislila da je to Siniša. Odjednom, kada joj se muška figura približila, to nije bio Siniša. Bio je to Dejan! Ljubio ju je i klizio rukama gore-dole po njenom telu. Sofija je stenjala dok su im se jezici dodirivali.
TUM! TUM!
Sofija je otvorila oči zaprepašćeno kada je čula zvuk iz dnevne sobe. Kada se počela podizati, shvatila je da su joj šorts i gaćice pomerene u stranu i da joj je pičkica totalno mokra. Primela je prste desne ruke nosu i udahnula svoje arome. „Ti si jebeno bolesna. Koji mi je …“ – pomislila je u sebi i pocrvenela, sećajući se sna koji je sanjala.
Srce joj je lupalo od straha. Nije bilo neuobičajeno da provalnici upadaju u kuće u to doba godine. Polako je ustala i vrlo tiho otvorila vrata. Na prstima je otišla do dnevne sobe i srce joj je potonulo kada je tamo nekoga videla. Bio je to krupan čovek. Nosio je crvenu odeću. Izgledao je kao da nosi kostim Deda Mraza. Mogla ga je nejasno videti jer su božićna svetla bila upaljena okoli i na jelci.
Uzdahnula je i polako otišla do Bokijeve sobe da se uveri da je tamo. Otvorila je vrata i osetila olakšanje kada je zatekla brata kako čvrsto spava. Uhvatila ju je panika i odlučila je da ode u Dejanovu sobu. Srećom, njegova vrata su bila otvorena i ona je tiho ušla.
„Dejane!“, šapnula je.
„Šta? Šta?“, upitao je podižući glas.
„Pst! Mislim da imamo provalnika.“
Dejan se odmah uspravio trljajući oči. „Provalnik? Jesi li sigurna?“
„Jesam! Plašim se! Treba da pozovemo mamu i policiju.“
Dejan je duboko udahnuo. „U redu, hajde da ostanemo mirni. Imam palicu ispod kreveta. Jebeš policiju, haos je u gradu, čekali bismo ih satima. Izaći ćemo tamo i suočiti se sa njim.“
„Jesi li siguran da je to tako sjajna ideja?“
„Pa šta predlažeš da uradimo?“
TUP! TUP!
Oboje su se štrecnuli čuvši provalnikov glasan zvuk cipela. Dejan je ustao iz kreveta i potražio svoju bejzbol palicu. Drhtao je od straha. „Sada samo ostani iza mene“, naredio je Dejan. Oboje su tiho ušli u dnevnu sobu. „Hej!“, viknuo je Dejan zamahujući palicom ka čoveku.
„Aaaaa!“ Veliki čovek je vrisnuo dok je jeo kolačiće i mleko.
„Ne! Dejane, čekaj!“, doviknula je Sofija.
Oboje su gledali u velikog čoveka koji je očigledno bio obučen kao Deda Mraz. Bilo je teško reći da li je to neko koga poznaju. „K-ko si ti?“, nervozno je upitala Sofija.
Pogledao ju je. Njegove plave oči su odavale slatkoću. „Kako to misliš mlada damo? Zar nije očigledno? Ja sam Deda Mraz.“
Sofija i Dejan su se prvo pogledali a posle počeli da se cerekaju. „Da, naravno da jesi. Ti si Deda Mraz a ja sam dobra Vila. Naša majka te je pripremila da iznenadiš nas i našeg mlađeg brata?“
Čovek je izgledao zbunjeno. „Ne razumem o čemu pričaš devojko. Ja sam Deda Mraz.“
Dejan je spustio palicu i oboje su otišli da sedu pored velikog čoveka. On im se tako nežno osmehnuo. „U redu gospodine, baš je lepo od vas što ste došli ovde i rekli da ste Deda Mraz, ali oboje smo odrasli ljudi i znamo da vi ne postojite. Zato lepo skinite tu očigledno lažnu bradu da vidimo ko ste.“
„Ma neki mamin drugar sa posla, sto posto“, dodala je Sofija.
Otpio je gutljaj mleka i pogledao brata i sestru. „Znam da mi ne verujete. Nažalost, čarolija se polako izgubila u narodu. Mada, ako ćemo biti iskreni, od vas dvoje ništa nisam očekivao. Baš ste me razočarali.“
Brat i sestra su se pogledali: „Kako to mislite?“
„Hajde, nemojte da se pravite. Znam da se mnogo svađate, i znam da brat prednjači u tome ali … ma ne valja. Tako da ove godine nećete dobiti baš lepe poklone. Možda sledeće godine kada budete ljubazniji jedno prema drugom, dobijete nešto baš lepo.“
Sofija se zakikotala. „O da, mama je ovo sigurno namestila. To je tako lepo od nje.“
Čovek je pažljivo gledao Sofiju „U redu je gospođice. Znam da zapravo veoma voliš svog brata, zar ne? Znam i da sanjaš…. da želiš da budeš dobra prema njemu.“
Sofijine oči su se raširile. Kako je, za ime sveta, ovaj čovek znao za njen san? „Š-šta? O čemu to…“ zamucala je.
Namignuo joj je i ona je pocrvenela. „Ne brini, znam da i tvoj brat sanja da bude dobar prema tebi.“ Dejanovo lice je pocrvenelo.
„Gospodine, ne znam o čemu pričate.“
Čovek se podsmehnuo. „Da, naravno sine, naravno.“
Sofija i Dejan su se gledali i odjednom su oboje osetili neku toplinu, neku magičnost u sebi. Čovek je ustao i Sofija je videla da je pojeo sve kolačiće i ispio celu čašu mleka. Zadovoljno se potapšao po stomaku.
„Hvala ti na kolačićima. Ili da se zahvalim Bokiju? Da njega nije bilo ja bi ostao i gladan i žedan. Hohoho…“
Oboje su se ponovo iznenađeno pogledali. „N-nema na čemu“, uspela je da kaže Sofija.
Čovek je zgrabio svoj ogromni crveni džak i pogledao u pod pored božićne jelke. „Pa, svi Bokijevi pokloni su tamo, a evo i vaših poklona“, rekao je, stavljajući poklone brata i sestre na stočić. Dejan i Sofija su i dalje bili u šoku i samo su gledali čoveka kako odlazi, i za nekoliko sekundi on je nestao. Oboje su otrčali do prozora pored vrata da vide gde je otišao, ali nisu ništa videli. Noć je bila tiha i mirna.
„U redu, ovo je bilo čudno“, rekla je Sofija nervozno se smejući.
Dejan se složio. „Ma nema šanse…. kao što si i sama rekla – sto posto je mama ovo namestila.“
„Verovatno. Odoh da popijem malo vode… da dođem sebi.“
„Da… pominje neke snove… kakav mamlaz.“ – nervozno je rekao Dejan.
„Ma jeziv lik.“ – složila se Sofija.
Kraj 1 dela
