U Kupeu
17 min čitanja
Znate li koja je razlika između sasvim mladih i nas starijih, u vođenju seksualnih odnosa? Dok savim mladi to rade srcem i dušom, zato što to zaista vole i u tome uživaju svim svojim bićem, instiktivno, i skoro bez svesti o relanom vremenu, unoseći u taj jedan trenutak strasti sve što imaju i znaju – mi stariji to radimo, takođe što to volimo, ali uvek sa punom svešću! I to radimo i „zato što znamo da tako to treba“ – u tome je velika razlika! Zato mi stariji toliko zavidimo tim mladim momcima (šta ćemo, i to je deo onog večnog – „žal za mlados“)…
Kupujući kartu za Novi Sad zapazio sam krajičkom oka jedno slatko stvorenje koje je na susednom šalteru takođe kupovalo kartu za taj isti kasni voz. Trenutno sam reagovao onim poznatim osećajem uzbuđujućeg a odmah zatim i neprijatno-otreznjujućeg grča u stomaku. To je onaj dobro znani grč nepravde koji vas uvek preseče kada vidite nešto što strašno poželite – od malog prsta na nozi do vrha nakostrešene kose na glavi – a dobro znate da vam to nikako ne pripada… Ma znam ja odlicno gde mi je mesto, samo u trenutku me naprosto preseče „žal za mladost!“ U jednom trenutku samo, ponese me nostalgija za onim davnim danima… kad sam bio mlad…
A neverovatna je i sva obećavajuća ta noć bila, već od samog početka. Prvo, taj slučajni bljesak lepote na onom šalteru… Pa zatim, na samom ulazu u vagon nasmešeni kondukter, prijateljski raspoložen… U polupraznom kupeu kulturna lica dobro raspoloženih saputnika… Prijatna, topla, ranojesenja noć… I najzad, neko ko me željno iščekuje da za vikend budemo sami, tamo, na kraju putovanja… A, kao vrhunac, taman što sam seo u ugao do prozora u pravcu kretanja, na vratima niko drugi do glavom i bradom, u blještećoj lepoti svoje mladosti – on!.. prelepo stvorenje sa susednog šaltera kad sam kupovao kartu!!! … u čijoj sam koži na trenutak poželeo biti…
Pa kaže, i to baš meni!… „Molim Vas, da li biste mi ustupili mesto do prozora, jako bi mi prijalo…“ Sa srcem pod grlom, sa trncima u nogama i grčem negde u predelu malog stomaka, sav izgubljen i zaslepljen iznenadnom blizinom tog anđeoskog stvorenja, premeštam se na srednje sedište…. dok mi u ušima stalno treperi divna melodija dobro odmerenog, izuzetno kultivisanog, pravilno intoniranog glasa. Ustupam mesto do prozora, desno od mene, ponavljajući u sebi, kao u transu: „Ima Boga, ima Boga…“ Zamirisa kupe i obasja se lepotom ovog mladog bića – zapljusnu me opet, nikad neprebolna „žal za mlados“… Pa mi još kaže, gledajući me pravo u oči: „Biste li mi sačuvali mesto dok zapalim cigaretu u hodniku?“ „Da, da, kako da ne“ kažem sav ušeprtljan „samo ti idi, bez brige“.
Ona blagost koja se pretače iz dubokih, senzualnih očiju, predivne crte pravilnog, mladošću obasjanog lica, vitak stas idealno razvijenog, tek dozrelog tela koje ima sve što treba i to na pravim mestima, divni, kultivisani pokreti, odmerena učtivost… baš kao ja nekad… davno, davno… Bože, ima li Te?… Sav ustreptao jedva postajem svestan saznanja da ću sve vreme puta provesti u dodiru sa nečim nestvarnim (kao da mi je dozvoljeno da na kratko bacim pogled kroz pukotinu, u sam raj…)
Te kasne večeri, u kupeu brzog voza za Novi Sad, koji je polazio sa prvog levog perona železničke stanice u Beogradu, Marko, kako se zvalo to mlado stvorenje, uneo je divan nemir u moje telo i dušu… Svakako su vam se, kao i meni, ne jednom, sa zavišću, makar i nevoljno, otimali zavidni pogledi za onim prelepim, lepo građenim, tek stasalim, odnegovanim i sjanim mladićima koji se, sa samosvesnim saznanjem da je čitav svet njihov, ležerno i puni životnog optimizma, lakim i senzualnim korakom mladih jelena, kreću kasnonoćnim, blještavim ulicama Beograda… dok im nikakava odeća ne može sakriti zategnute i mladalački raskošne i elegantne, tako izazovne butne i guzne mišiće… Bilo da je kakva, odeća im uvek ističe i ono, (hm…) sve ono drugo na njima… Eh, da sam samo jedan tren opet u tako mladom telu, mladoj i ozarenoj početkom života duši… Nije da bih ja sa tako mladima nešto, ne ne mislim na to… nego – uh, što ja nisam više tako mlad… Odmerene note nenametljivih, znalački odabranih, uzbuđujućih kolonjskih voda, ili čak skupocenih parfema, ona je kap koja tek što nije prevršila meru pa da se otkačite i pojedete ih od miline, tako javno, na sred ulice – pa šta bude neka bude! Sigurno ste, kao i ja, ne jednom pomislili da ne znate šta biste sve dali da tada, makar samo malo, budete u nijhovoj koži…
„Ideš u Novi Sad?“ pitam Marka kad se vratio na sedište do mene (a u stvari moj glas izdajnički otkriva da sam mislio da kažem: pojeo bih te koliko si sladak!). „Da“, kaže pun elana i optimizma koji je prosto zasenjivao kroz bezbojna stakla naočara skupocenih, modernih okvira. „Kod svojih?“ „Ma, ne – idem da se malo provedem… Samo ne znam kad ujutru imam voz za Beograd.“ „Imaš društvo?“ „Ne, idem prvi put u Novi Sad, davna mi je želja da ga obiđem.“ (Pazi sad ovo: dečko ide sasvim sam u grad koji ne poznaje i vraća se još iste noći – ima tu nečega…) „Pa znaš li gde ćeš?“ „Ne, tek treba da otkrijem…“ U trenu mi je bilo sve jasno. I bacajući kartu na sve ili ništa, hrabro sebi kažem: „Sad ili nikad!“, a zaverenički prigušenim glasom ustvari izgovaram: „Ja ti mogu reći gde treba da odeš, a čega da se čuvaš… Hm… Nemoj nikako u onaj park kraj stanice, vrlo je opasan“, kažem i čekam reakciju… Marko me pogleda, samo za trenutak iznenađeno, a onda, sasvim normalno, kao da sam mu rekao: „ne naginji se kroz prozor“, kaže: „Baš sam mislio gde prvo da odem, ne poznajem grad…“ I sve to uz jedan divan, obezoružavajući osmeh… Tako je to počelo… Kad je izašao u hodnik da zapali još jednu cigaretu, izašao sam i ja, i više se nismo vratili u kupe…
Dok je brzi voz na liniji Beograd – Novi Sad kloparao kroz kasnu noć, dok su se kroz prozor, u tamnoj noći, marginalno, tu i tamo, nazirala nekakva svetla i otrcane stanice promicale, kao da se čitav svet kreće zbog nas dok mi stojimo u mestu, već smo razgovarali kao davni znanci… Jedan drugom priznavali smo najdublje tajne i otkrivali dobro skrivane želje… A ja sam mu se polako podvlačio pod kožu… i postajao on… polako i opušteno…
Ne, nisam imao iluzija… Bio sam presretan što mi se ostvarivalo jedino što sam sebi i smeo da dozvolim: da sve vreme puta gledam i upijam to mlado, odnegovano, tek stasalo telo jednog dečaka – mladića, da upijam njegov poletni, zbog okoline malo prigušen i zato naglašeno senzualni glas, da ga u mislima grlim i milujem, svlačim i ljubim na najskrivenija i najosetljivija mesta… da zamisljam da sam ja on…
Bože, pitao sam se, zna li on koliko bi mu lepo bilo sa mnom… Prosto upijam (znam: sad il nikad) taj muževni profil, tu brižljivo negovanu, znalački, moderno kratko podšišanu frizuru koja tako dobro naglašava pravilnost te lepe glave… Zna li on uopšte šta znači prepustiti se nekom ko ti se toliko divi i ko ima toliko životno iskustvo da može da pogodi i da ti ugodi čak i u onome što nisi ni stigao da pomisliš… jer jednom davno, i on je bio ti…
Ipak, reda radi, upitah Marka kako gleda na starije osobe, kao što sam ja. Usledio je pristojan odgovor koji sam i očekivao: da mu se jako dopadam kao jedna kulturna, obrazovana osoba, da je sretan što me je upoznao, da je mnogo naučio od mene, da nije verovao da neko može biti tako dobronameran, odmeren i prijatan, ali da nikad do sada nije razmišljao o starijima i da voli jedino sa svojim vršnjacima (on ima 21 godinu), eventualno sa ne puno starijima od sebe… i da se nada da me ovim nije povredio, što nikako ne bi želeo… Naravno, odgovorio sam mu (dok mi se i poslednja, nestvarna iluzija rušila) da nisam na to ni pomislio i da ja to sasvim razumem…
Voz je prilazio Novom Sadu… Petrovaradinska tvrđava sa svojom sat-kulom, osvetljena, lebdela je nad rekom. Dunav, širok i lenj… Na drugoj strani obale, razliven, ušuškan i mrmoreći, meškoljio se najlepši grad, grad kojem se uvek iznova i sa nestrpljenjem vraćam… Uz mene, ovlaš, sa puno poverenja i sasvim prijateljski naslonjen, Marko je ovaj ulazak u Novi Sad učinio najveličanstvenijim od svih mogućih…
Prelazeći uzdignutom prugom iznad krovova poluusnulog predgrađa, kao da lebdimo nad gradom. Prelazeći iznad nekada najlepše ulice, Kraljevića Marka (koje li simbolike!), dok smo već ulazili na izdignute perone, sasvim iskreno i dobronamerno pitam Marka da li prihvata da mu moj drug i ja pokažemo Novi Sad u ovim ponoćnim satima… Mislim, kad već nikog ne poznaje, a da ne bi baš potpuno besciljno lutao i gubio dragoceno vreme (brzo dodajem: znaš, on je znatno mlađi od mene, ima oko trideset godina). Prihvata Marko i ja sav sretan, kao na krilima izlećem iz voza i prosto lebdim peronima novosadske željezničke stanice. Srce mi bije negde visoko u grlu i ja zahvaljujem nebesima što mi iznenada podariše još malo rajskih trenutaka…
Marko korača kraj mene pokretima laneta, elegantno, neusiljeno, svaki mu korak naglašava da ispod odeće kipti mlado telo, svo napeto i zategnuto, od energije, seksualnog naboja i išćekivanja avanture (eh, što ja nisam on!)… Bože, pomislim, ala će ovo dete nekog nočas usrećiti, u ovom gradu gde je nov, nikoga ne poznaje… Šta li bih dao da samo prisustvujem tom okršaju, sevanju naboja, vatrometu senzualnosti i lomljenju i pražnjenju tog vitkog, neverovatnog tela, te suzdržavane i obuzdavane vatre (eh, što ja nisam on)…
Kako je samo odmeren i samouveren, kako samo hladnokrvno stupa na nepoznato tlo, ostavljajući iza sebe priču roditeljima da ide sa društvom u neki disko u Novom Sadu… Zato mora da se vrati kući ranojutarnjim vozom – kao pravo dobro vaspitano dete iz dobrostojeće porodice u kojoj vlada sklad i poverenje…
Javljam se Ištvanu i ukratko mu objašnjavam situaciju. Slaže se da sam pametno predložio da Marku pokažemo prava mesta. Neka mi samo krenemo – on polazi pred nas. Napuštam govornicu i prilazim Marku. „Gde si“, kaže,“već me napao onaj matorko, ne mogu da se odbranim, nudi mi da idemo kod njega.“ Gorko se nasmešim u sebi jer vidim da onaj „matorko“ mora biti približno mojih goduna, ako ne čak i mlađi… Istovremeno samozadovoljno primećujem koliko je Marko stekao poverenja u mene, kad je skoro zaboravio na veliku, nepremostivu distancu među nama…
Koračamo širokim pločnikom raskošno osvetljenog bulevara, dok Novi Sad, prigušeno uskipteo u toploj jesenjoj noći, i nekako čudno senzualan, mazno se udvara mom Maku i zavodi ga, kao prevejani švaler, samozadovoljno se ogledajući u staklima njegovih skupih naočara. Prepun sebe koračam kraj Marka sav nošen krišom bačenim zavidničkim pogledima drugih u našem pravcu, pogledima u kojima bljeskaju samo meni čitljive pohotne i zavodničke poruke… i to pogledima baš baš od onih sa kojima bih i ja tako rado proveo par sati u krevetu… Osećam kako mi raste cena, i ko zna… možda sam kod nekoga već zadobio nešto kredita… kad opet dođem u ovaj grad…
Ištvan se konačno pojavljuje. Pozdravljamo se. Poznajući njegovo opredeljenje ka starijima (uostalom, nije tek tako odabrao mene, gospodina u zrelim godinama) znao sam da će biti zatečen Markovim mladim godinama. Ali, znajući i njegov seksualni naboj i potencijal, kao i smisao za eksperiment, znao sam da će sve prihvatiti kako treba. Vidim najzad sa kakvim iznenađenjem, pa zatim i oduševljenjem prosto guta Marka… i ja se osećam jako važnim zbog toga…
Sve što se kasnije dogadjalo išlo je zaista spontano, proizilazilo je iz krajne dobronamernih, od Ištvana i od mene zaštitničkih i domaćinskih gestova… Sve je teklo jednim ipak pomalo nepredvidivim, ali zato vrlo razumljivim i normalnim tokom…
Odlazimo prvo kod Ištvana da Marko ostavi svoj mali ruksak, popijemo po piće i izlazimo… U čuvenom parku, k’o za inat, ili ko prstom sudbine, nigde nikoga… Marko, sasvim se zbliživši sa Ištvanom, čak ni ne izgleda puno razočaran zbog praznog parka. Odlazimo u centar grada. Marko se raduje ko malo dete… Ne može da zamisli da mu se pruža takva prilika, da u tako kulturnom i prijatnom društvu, upoznaje grad koji ga već odavno veoma privlači… Guta naše reči skoro profesionalnih vodiča… Zapljuskuju nas poznate novosadke vizure: raskošno elegantan centar… bajkovit Vladičin dvor… Dunavska ulica i prijateljski ušuškan Dunavski park… Beogradski kej u prijatnoj polutami… lebdeći Petrovaradin nad senzualno lenjim Dunavom… pa i onaj novi most, „novosadska duga“, osporavana a ipak tu… čudesna, nestvarna, bela vizura Izvršnog veća (Banovine) kao večni zaštitni simbol Novog Sada… Kupamo se u dobrim vibracijama opuštenih osoba u punim posleponoćnim ulicama… Centralni trg pod uzdignutom rukom Svetozara Miletića, izmedju Gradske kuće i katedrale sa tornjevima kao iz mašte…
Na kraju odlučujemo da se vratimo kod Ištvana na još po jedno piće, pa će Marko da vidi kad ima voz za Beograd… Bila je već vrlo kasna noć kad smo u malom Ištvanovom stanu popili kafu.
„Mogli bi malo i da se odmorimo, Marko može da uhvati voz u ranim jutarnjim satima“, kažem ja sa knedlom u grlu, hvatajući se, kao očajni davljenik za poslednju slamku, ali pomalo ohrabren jednom čudnom atmosferom u toku ispijanja pića i kafe – kao da smo svi mi nešto iščekivali, kao da tražimo bilo kakvo opravdanje ili izgovor da uradimo nešto što nam inače nije u prirodi… Kao da očekujemo nekakav znak za start, od neke nevidljive i neutralne ruke, za nekakvu neobičnu trku ili igru… Kao da smo shvatili da smo duboko zabrazdili u nekakve sami sebi naturene principe i nekakvu neutralnost iz koje sada ne znamo da se iskobeljamo, dok je ova noć i mi u njoj, dok je sve ustvari k’o stvoreno za jednu ludu i nezaboravnu strast… Kao da nam je svima žao da se ovako rastanemo, sa napola izgovorenim mislima i nedovršenim nekim namerama…
„Pa, mogli bi…“ kaže Marko…
I to je bio taj „okidač“, taj željno očekivani znak za start…
Ne verujući da sam konačno uspeo u najneverovatnijoj i najsmelijoj želji, da Marka, to divno mlado stvorenje, to oličenje svega što mi je nedostupno, da ga konačno namamim u krevet, da maker na tren ja budem on, nervozno se prvi svlačim… Marko se svlači sa zadrškom, kao da još uvek okleva.. Otkriva pri tom svoje božanstveno mlado telo, glatko, bez ijedne malje, sem tamo dole, oko već napola dignutog penisa, kao slatki neki mali žbunić, malo crno runo mekih, svilenkastih dlačica… ono nešto malo, tamno, čupavo, nežno, toplo, mirisno – u šta jedva čekate da zaronite svoje lice…
Samo još jednom, podsvesnim mehanizmom samoodbrane, pokušao je da me indirektno izbegne rekavši Ištvanu da se pomeri u sredinu širokog bračnog kreveta, da Ištvan bude u sredini, izmedju Marka i mene… Ali ga je moj prijatelj, zaverenički, ipak ušuškao između mene i njega, rekavši diplomatski: „Gost u sredinu“… Kako smo legli, dodirujućih toplih tela, odjednom – kao da smo se svi ukočili!.. kao u neverici da nam se događa nešto što ipak nije bilo planirano, ali je podsvesno veoma željeno… Trebalo je probiti led…
Polako, u toplom, pokroviteljski i zaverenički prigusenom polumraku spavaće sobe, stavljam ruku na Marka – kao u čeljusti one kamene statue lava, „usta istine“, koja će se, po legendi, sklopiti i odgristi ruku ako nisi iskren i ako lažeš. On se, ne odbacujući me, okreće ka Ištvanu, kao: „kad već – neka to bude sa njim“ i oni počinju da se ljube i miluju… Sve što se zatim događalo bilo je kao u nekom neverovatnom snu. Ni najsmelija mašta ne bi dopustila ovo što se ipak događa! Kao da mi se pravi raj iznenada otvorio!
Marko je, zarobljen Ištvanovim zagrljajem, prvo dopustio da i ja, kad sam već tu, uživam u dodiru i mirisu njegove divne, mlade, meke i negovane kože, da budem deo fantastične igre dva mlada tela u naponu snage i seksualne napetosti…
Dok smo ga u početku sinhronizovano, kao po dogovoru, nežno ljubili, milovali i grickali mu grudi, pri čemu je on prvo tiho i suzdržano, a zatim glasno uzdisao i ječao, prvi sam se ja osmelio i spustio glavu direktno na izvor Markove muškosti… Fantastično oblikovan penis, veličine taman kako treba, mirisao je i pulsirao u mojim istraživačkim ustima…
Kao izgubljen, grlio sam i stiskao punim zagrljajima to tako željeno telo. Marko je, sav izvan vremena i prostora, lebdeo između mene i Ištvana, kojem je najzad bilo dopušteno da na ovom nežnom, a ipak tako čvrstom i žilavom mladom telu, pokaže sve što ume… Jeknuo je moj dragi Marko kad je Ištvan uronio u njega… Poljupcima i zagrljajima ublažavao sam mu napore da ga primi i ulepšavao trenutke dok se Ištvan pretakao u njega…
Grabeći ga i prosto otimajući od mog prijatelja, stiskao sam Marka uz svoje zrelo telo… Uzalud se otimao i okretao ka Ištvanu, ja sam najzad ipak dobio šta sam hteo! Oblikujući ga prema sebi, upijajući ga i opijajući se njime, kao eliksirom života, bilo mi je najzad dopušteno da potpuno osetim tu ustreptalu dušu mladog bića koja zadihano leprša, zarobljenu u okovima nekontrolisane strasti, prepuštenu mi na milost i nemilost, uhvaćenu u zamci, nepripremljenu na otpor, koja polako slama nametnute joj tabue…
Bilo mi je najzad dopušteno da ja budem on!…
I sad osećam sve mirise Markove kože: meka i sva podatna, prosto se slojevito otvara pod mojim naletima i otkriva svu brižljivu negu, od najranijeg detinjstva, od nežno i brižno nanošenih „pavlovićevih masti“, „pudera za rumene dečje guze“, do mirisnih gelova „za osetljivu kožu“, „hranljivih“ šampona za kosu… Mirišu kroz Marka blistava roditeljska kupatila sa odabranom kozmetikom, blistaju italijanske pločice, nečujno šapuću meki frotiri, mirišu „Gileti“, uvozne kolonjske vode…
Izvlačim, ispijam iz Marka i zadnji njegov otpor.
Kroz poluotvorena usta, kao riba koja se davi na suvom, Marko halapljivo hvata gutljaje vazduha, a ja ne dam da se osvesti… Pletem oko njega mrežu osetljivih i tananih niti neobuzdanog, perverznog greha i izvlačim iz njega i poslednje atome svesti… Već poluobamrlog od seksualnog iživljavanja Ištvana, lako ga savlađujem i prisiljavam da mi odgovori svojim telom i duhom…
Pošto mu Ištvan to nije dopustio, Marku je preostalo samo moje telo da se potpuno isprazni.
Najzad, on popušta zakonima prirode i ja mu pomažem da polako i odlučno prodre u moju utrobu, da se smesti u njenu vlažni i podatnu toplinu… Osećam kako se moj dragi Marko postepeno topi, već duboko u meni, i oslobađa, jednu po jednu, sve preostale kočnice. Uzima me odlučno i ritmičkim plesom svog napaljenog žilavog tela, preko ukotvljenog penisa u mom telu i mojoj duši, konačno pokazuje svoju pravu perverznu prirodu mužjaka koji se pari… Gubi se sve više i više… Uronjeni jedan u drugoga, spojenih tela duhovno i emocionalno, ja pratim i pojačavam njegov ritam i lebdim kao „na sedmom nebu“. Osećam se opet tako mladim, kao što je on, prikupljam svu svoju snagu, umeće i životno iskustvo i teram ga da se ponaša kako nikad ne bi…
Po ko zna koji put, opet sam se uverio u razliku između sasvim mladih, i nas starijih, u načinu vođenju seksualnih odnosa. Dok Marko, kai i svi savim mladi, to radi srcem i dušom, zato što to zaista voli i u tome uživa svim svojim bićem, instiktivno i skoro bez svesti o relanom vremenu, unoseći sve što ima i zna u taj jedan trenutak strasti, ja, stariji to radim takođe što to volim, ali sa punom svešću. A to radim i „zato sto dobro znam da tako to treba“ – u tome je ta tako velika razlika! Zato mi stariji toliko zavidimo tim mladim momcima (šta ćemo, i to je deo večne „žal za mlados“).
Dok Marko najzad pulsira u meni, duboko negde u mom telu, zarobljen u mom nežnom zagrljaju, dok osećam svaku kap njegovog životnog soka i svaku njegovu žilu kucavicu u meni i na meni, dok i ja pulsiram osećajući prijatan stisak njegovog iznuđenog zagrljaja, dok je još uvek teško razlučiti čije je koje telo, ja polako postajem svestan da sam upravo, možda jedini put u životu, zaista imao priliku da doživim nešto što nikad više neću zaboraviti… U grču emocionalnog i svakog drugog Markovog i mog pražnjenja, ja konačno svatam šta je to što nazivaju „raj“… šta to znači: opet biti mlad…
Najveća mi je satisfakcija ono što je Marko izgovoriokasnije, dok smo isprepletenih, obamrlih, umornih, zadovoljnih tela, ležali na prostranom krevetu u polumraku spavaće sobe, uz nestvarni žar cigareta i njihov nevidljivi aromatično opijajući i opuštajući dim: „Ne mogu da verujem! I niko mi neće verovati kad budem pričao kako sam se neverovatno proveo u Novom Sadu…“
A moje telo, moj duh, moja svest, onaj neki nestvarni ja, još uvek opijen dodirom sa tim paperjastim, nežnim bićem, do malopre tako uzbuđujuće pomahnitalim mladim mužjakom, još dugo, dugo nisam mogao doći sebi…
I kad je Marko, poluopijen, izlomljenog tela i ispijenog duha, ipak otišao u cik prohladne novosadske zore, kao lepo vaspitano dete iz dobre porodice koje se drži svojih obaveza, Ištvan i ja smo, u velikom bračnom krevetu, dugo još osećali njegovo prisustvo, njegove mirise, uzdahe… kao inspiraciju za sve što je potom usledilo – a bilo je kao nikad pre…
